Zadovoljstvo – da, euforija – ne

Mnogi su posle oktobarskih pobeda naše reprezentacije u kvalifikacijama za Svetsko fudbalsko prvenstvo 2010. protiv Litvanije u Beogradu (3:0) i Austrije u Beču (3:1), a naročito novembarskog trijumfa u Humskoj u prijateljskom susretu s Bugarskom (6:1), zažalili što se takmičenje nastavlja tek u martu. Međutim, Antićevi puleni dočekali su proleće u stilu u kojem je selektor i najavljivao da „svako novo okupljanje donosi novi kvalitet”, pa su u na putu ka Južnoj Africi savladali i direktnog konkurenta Rumuniju u Konstanci (3:2) i u prijateljskom meču Švedsku u našoj prestonici (2:0).

Sada javnost s nestrpljenjem očekuje jun i nove kvalifikacione duele sa Austrijom na našem najvećem stadionu (šestog) i Farskim Ostrvima u Toršavnu (desetog), a posebno završnicu ciklusa i megdane s Francuskom (9. septembra), Rumunijom i Litvanijom (10. i 14. oktobra).

Antićev rukopis, bez dileme, postao je prepoznatljiv. Imponuje izvanredna atmosfera i kompaktnost ekipe, volja i zalaganje fudbalera da se ostvari što bolji učinak na terenu. To je potvrđuje i završna slika meča sa „vikinzima”. Nešto manje od 18.000 gledalaca kraj je dočekalo na nogama i igrače ispratilo gromkim aplauzom, uz skandiranje selektoru: „Jedan je Radomir Antić”.

Izabrao je Antić pravi put prema Južnoj Africi i bez sumnje odlučan je u nameri da istraje. Uporno ponavlja da neće odustajati od napadačkog stila igre sa dva centarfora. Njegovo opredeljenje da se postigne gol više daje odlične rezultate, možda čak i iznad očekivanih. Najvažnije je da su selektor i njegovi izabranici sa obe noge čvrsto na zemlji, realni u ocenama da je urađeno mnogo i da je potrebno još dosta rada i napora da se igra popravi, jer najvažnija iskušenja tek predstoje.

Da je tako ukazuju i reči jednog od najboljih štopera sveta Nemanje Vidića, koji je posle pobede protiv Šveđana kazao:

– Vidi se napredak, ali ima još dosta da se radi. Moramo da izgradimo igru po kojoj ćemo biti prepoznatljivi. Biće još i uspeha i neuspeha. Ne smemo posle jedne pobede da letimo visoko, niti posle jednog poraza da padamo nisko. Neophodno je da na pravi način sagledamo i pozitivne stvari i greške i da se trudimo da poboljšamo ono što možemo. Jesmo u dobroj poziciji, ali ima još mnogo utakmica i treba da nastavimo sa pobedama.

U duelu s „vikinzima” bilo je svega što krasi fudbalsku igru. Podizali su reprezentativci publiku na noge akcijama, lucidnim dodavanjima, dijagonalnim i paralelnim dubinskim loptama, driblinzima i borbenošću, ali i izazivali zabrinutost i zebnju kiksevima, nesporazumima zbog ne uigranosti i pogrešnih procena. Ipak, bilo je više dobrog nego lošeg, naročito u igri mladih fudbalera, koji su i na ovom meču pokazali ne samo veliki talenat, nego i želju i ozbiljnost, tako da su potvrdili da su s pravom priključeni ekipi. Selektor Antić sada ima veći izbor, pošto su u pitanju igrači na koje potpuno može da se osloni.

Trijumf protiv jakog rivala je zaslužen i gledaoci su zadovoljni napustili stadion, sve više se navikavajući na uspehe, koji su nam ruku na srce do sada mnogo nedostajali. Posmatrano dugoročno cilj koji je na početku izgledao teško dostižan, sada je veoma blizu, a garancije za konačan uspeh sigurno su način rada iskusnog stručnjaka i strahopoštovanje koje prema našoj reprezentaciji imaju svi protivnici u grupi zbog dosadašnjih igara i još boljih rezultata.

-----------------------------------------------------------

Sve veća podrška sa tribina

Ujedinjeni kao retko kada gledaoci su imali značajnu ulogu u pobedi nad Švedskom. Pozdravljalo se požrtvovanje i svaki uspešan potez naših reprezentativaca, čak se davala i podrška posle grešaka. Bez ikakve klupske podvojenosti navijalo se za nacionalni tim i zajedno sa igračima preživljavao svaki trenutak meča. Iako tribine nisu bile ispunjene do poslednjeg mesta, ambijent je bio predivan. Sa svih strana stadiona klicalo se Dejanu Stankoviću, Milanu Jovanoviću, Nemanji Vidiću i ostalima. Objektivna publika na Partizanovom stadionu još jednom je potvrdila da ne zaboravlja velemajstore, što najbolje potvrđuju ovacije kojima je najpre u poluvremenu sa terena ispraćen kapiten Šveđana Henrik Larson, a zatim i kada je u odelu išao ka klupi gostiju, kao i na kraju susreta.