Zlatna sredina

Uz mnoge dosadašnje podele – na „zvezdaše” i „partizanovce”, „kučkare” i „mačkare”, „naprednjake” i „nazadnjake”... – mi u našem soliteru svrstasmo se prošle nedelje po ko zna koji put u dva suprotstavljena tabora. Gotovo istovremeno otvaranje SOS prodavnice za ugrožene i najvećeg šoping mola na Balkanu otkri nam valutnu, najcrnju podelu koja je mogla da nam strefi ulaz: pocepasmo se na evrovernike i evroskeptike!

Ovi prvi drugog Boga i nemaju: klanjaju se evru nekoliko puta dnevno, ustaju i idu na počinak s njegovim imenom na usnama, prizivaju ga ritualnim trljanjem o frizuru, a kad im se „javi” – trpaju svežnjeve novčanica u slamaricu.

A skeptici, u debeloj većini, i dan-danas sumnjaju da evro uopšte ipostoji! Čuli su da se pominje, nije da nisu, novine su pune tekstova o tom globalnom sredstvu plaćanja, vrednost kursa putuje gradskim prevozom, odzvanja hodnicima širom višespratnice, ali dotičnu lovu do sada ipak očima ne videše, što i jeste uzrok njihovog svojevrsnog finansijskog ateizma. Dok na sitno „operiše” isključivo dinarima, ako i do njih ikako dođe, ova grupa priču sa stranim parama smatra zaverom ostatka planete protiv nas stanara.

Ne znam kako da ih, kao predsednik zgrade, odgovorno lice i uzoran domaćin, sve okupim na sednici kućnog saveta! Da rešimo najzad goruće, životno važne, komunalne probleme. Nisam ni evrovernik, ali ni zadrta pristalica domaćeg novca. U stvari, ja sam dinarski tip čoveka, sa pogledom na evro. Oko sebe sam se i okružio sličnima, svojim komšijskim sapatnicima sa srednjim primanjima, pa sad zajedno smišljamo šta nam je činiti u vreme intenzivnog presecanja crvenih traka. Taman otpočnemo zasedanje, kad suterenska grupacija i frakcionaši iz prizemlja, koji su u neprestanom i pretećem rastu ka prvom i drugom spratu – listom nezaposleni i socijalni slučajevi – zbrišu na otvaranje SOS radnje. Ministar preseca crvenu vrpcu! Ko da propusti takav krojački momenat! Predsedniče, odlaži sastanak! Dobro.

Taman se oni vrate posle dvodnevnog čekanja u redu za jevtinije namirnice, pomislih, odlično, najzad ćemo izgladiti fundamentalne sporove u zgradi, kad, oćeš, vraga! Otvori vrata šoping mol na Ušću! Veselo jato evrovernika sa vrha solitera odlete iz gnezda da se brčka u bleštavilu izloga, troškari iz zabave i, normalno, uzgred recne svečanu traku. Ponovo rade makaze! Opet pomeraj skupštinu stanara! Dokle više!

Mi, obični građani s prosečnom zaradom, nekad glavna snaga ovog našeg beogradskog nebodera – istina trenutno novčano žešće zanemoćali i skloni padu u „suteren” – nemamo šta da tražimo ni u SOS marketu, ni na Ušću. Samo pokušavamo da održimo kuću u funkciji. Dok čekamo jedne i druge da pristignu iz kupovine, družimo se, ćaskamo...

– Evo, gospodo, ja nisam ni „delija”, ni „grobar”. Navijam za OFK Beograd! Pa je l’ zbog toga manje volim srpski fudbal? Ajte, molim vas! – viknu Sveta sa sedmog sprata.

– A ja nemam ni kuče ni mače, imam papagaja Mićicu! I ko može da mi kaže da ne volim životinje – složi se Tijana s komšijom iznad nje.

– Ljudi, zar sam manje za „našu stvar”, ako sam negde između „naprednjaka” i „nazadnjaka”... – otkri moja susetka Divna sa osmog. Uz buran aplauz i pokoji zvižduk, svi se zainteresovaše za detalje tog nimalo lakog položaja. Divna došapnu da će nam jednom uz kaficu sve ispričati.

U stalnom smo zasedanju. Nećemo se smiriti dok ne nađemo odgovore na mučna pitanja. Kako da suteren koji se, mimo gravitacione sile i arhitektonskih pravila, „popeo” do polovine stambenog objekta, suzbijemo na prostorije predviđene za podzemlje? A da glomazni vrh sa sadašnja tri sprata svedemo na jedan? Pa da proširimo onu „zlatnu sredinu” u kojoj smo većinski svojevremeno uživali.

Okrečićemo ceo ulaz, popraviti liftove, zameniti slomljene sijalice i prirediti malu žurku za povratak u bolji život. Što da ne, preseći ćemo i svoju svečanu, crvenu vrpcu. Imamo i mi oštre makazice.