VOX POPULI

Glas naroda je, uz pomoć medija, odradio svoje: vlast je odustala od nepopularnog nameta na vilajet i nagovestila da uštede može da nađe u sopstvenom ponašanju.

Da li je to posledica pritiska ili činjenice da vlada tumara u potrazi za nekim rešenjima, tek rezultat je da je Cvetkovićev kabinet uvažio stavove gnevne većine koja je, neka ne zaborave, vladu dovela na vlast i kojoj ta vlada odgovara. Javnost je pokazala snagu.

Zahvaljujući tome krenulo se u „drugo računanje” koje je pokazalo da budžetske rupe mogu da se začepe ako ministarstva smanje troškove za četvrtinu, ako se u državnoj administraciji smanje plate veće od 40.000 dinara, ako se povećaju akcize na gorivo, dodatno oporezuju razgovori mobilnim telefonom i ako se uvede porez na luksuz.

Odustalo se od „solidarnog” poreza, čime je vlast priznala da može da bude racionalnija – pod pritiskom. Rekao bih da Cvetkovićev iznuđeni potez iznuđuje pohvalu jer je prihvatio da uvaži vox populi.

Moglo je i drukčije, mada teško da bi vlada preživela. Pogubila je kredibilitet: više od 70 odsto ispitanika jednog istraživanja ne veruje ministrima.

Sada čekamo ovu nedelju da bi čuli koje su nove vladine mere koje teret krize od građana treba da prevale na državu i zaposlene u njenim organima. Zasad nema konkretnog plana za uštede.

Ima tu dosta predloga da se smanji ovo, ukine ono. Nisam do kraja uveren da će vladina sakupljačka privreda popuniti budžetske praznine. Pritisnuti krizom, ljudi će se manje voziti i ređe telefonirati, pa će vlada morati da nađe ozbiljnije izvore finansiranja. Plašim se da će novac biti pronađen u smanjivanju investicija.

Sindikati su zabrinuti, pa najavljuju proteste od 29. aprila. Dobro je što su se sindikati aktivirali. Posle godina tavorenja i zatvaranja očiju pred problematičnim privatizacijama, sumnjivim javnim nabavkama ili platama po upravnim odborima, konačno su se oglasili.

Pritisak javnosti i aktiviranje sindikata su simptomi funkcionalne demokratije, karakteristike ozbiljne kapitalističke države evropskog tipa. Zvuči paradoksalno, ali da nema krize ne bi bilo ovih znakova upozorenja. Možda će nam globalni finansijski problemi pomoći da izađemo iz demokratskog puberteta.

Ovo je potvrda stare, gotovo frazeološke istine da svaka pojava ima svoje lice i naličje. Dobru i lošu stranu. Pa i kriza.

Radije bih da zaboravim „dobre strane krize” o kojima su govorili Đelić i Dinkić. U ovoj zemlji, u kojoj su mnoge stvari nasađene naglavce, neki boljitak mogu da donesu loše strane krize.

Nisam spreman na indulgencije, još manje na olako praštanje promašaja u teškim vremenima, ali ne bih previše o vladi. Ne barem ovog puta. Mogli bi da progovorima o nama.

Svesno ovoga puta ne pišem o tajkunima, korupciji, neefikasnoj državi, glomaznoj birokratiji, nepostojanju proizvodnje, lutanjima vlade da nađe kakav-takav odgovor na krizu koju je detektovala sa nedopustivim zakašnjenjem.

Tmurno finansijsko vreme moralo bi da bude iskorišćeno da raščistimo sa nekim naslagama prošlosti našeg ponašanja, odnosa prema radu. Pre svega sa teškim natrunima arhaičnog mentaliteta.

Recimo kada se priča o otpuštanjima. Već su počela i još će ih biti. Kad je već tako, zar ne bi mogli da se oslobodimo stare samoupravne prakse koja je pogodovala neradnicima. „Pusti ga, dobar je čovek”, „Šta s njim da radiš kada je alkoholičar”, „Nemoj protiv nje, ona je šefova”. Itd.

Svi mi, bilo gde da radimo, znamo ko oko nas koliko vredi. Ali kada dođe trenutak da to otvoreno priznamo, onda se povlačimo. Divimo se potajno oštrim dijalozima u američkom socijalnom filmu, a kada treba da kažemo da bi taj i taj trebalo da izgubi posao jer godinama ništa ne radi a drži ruku u vašem džepu, onda zaćutimo.

Srpski socijalni dijalog svodi se na kafanu ili kućno ćaskanje. Skeneri tu rade punom parom. Opljunemo neradnike, nevoljno priznamo da je neko dobar iako nam nije simpatičan. Štaviše, baš je gad. I kraj.

Na poslu su emotivne kategorije nebitne. Vođen idejom efikasnosti i profita kapitalizam ne trpi ni socijalnu bolećivost ni ličnu osvetoljubivost. One ne samo da koštaju poslodavca, već i sve nas. To je ta okrutna primesa sistema. Okrutna ali realna.

Kriza je prilika da otresemo perut. Strah od gubitka radnog mesta mogao bi, i morao, da promeni navike.

Sedeo sam pre neki dan sa novinarom „Pari mača”. Prvi put je u Srbiji. Bio je fasciniran kada su ga u ponedeljak odveli na neki splav na Savi. Prepuno. Udri me do zore. „Pitao sam da utorak nije neki praznik. Rekli su da nije. U Francuskoj toga nema”.

Zvuči poznato. Kao iz vica o onom Japancu koji je mislio da je u Srbiju banuo u danu generalnog štrajka. Naravno da na Zapadu kafići nisu preko dana dupke puni. U radno vreme srećete penzionere i ponešto mladeži. Svi ostali rade.

Da sve bude složenije, i opasnije, nama to plandovanje u dubini duše nekako prija. Neka oni samo dirindže. Neka se tresu svaki put kada odu na blagajnu firme. Ko ih šiša. Pa šta košta da košta. A trebalo bi, po skromnoj proceni prosečnog Srbina, da državu košta hiljadu evra mesečno. U proseku. Zaslužili smo evropski standard. Mi smo deo Evrope.

Topografski jesmo. Što se (ne)rada tiče mnogi ne pripadaju vremenu zaoštrene konkurencije i otkaza, podrazumevajućih socijalnih razlika. Namerno ne pominjem surovu tranziciju čiji su zakoni mnogo oštriji od uhodanog kapitalizma.

Vlade su tu da bi se menjale, ali postoji i deo koji pripada svima nama, običnom svetu. Sada je došlo vreme da plaćamo račune. Globalizovani svet nikome na daje poštedu. Nema te socijalne države koja može da izdrži našu količinu nerada. Vreme je da se i mi menjamo.

Što rekao Džon Kenedi: ne pitajte šta država može da učini za vas, već šta vi možete da učinite za državu. Država, to smo mi, a ne ona manjina što svako veče u kolonama promiče TV dnevnicima.