BEOGRADSKI KARTONVIL

Romski kartonvil nije romski već beogradski problem, barem je tako to videla gradska uprava. Tako ga i rešava – bagerima, buldožerima i sličnim mašinama. Posle je, kao, počela da rešava „romski problem”, a tvrde da su i ranije pokušavali. U tim pokušajima i „rešavanjima” gradska uprava je pokazala svu neefikasnost i neefektivnost. Kad to tvrdim mislim na ono značenje ovih pojmova koje im je dao Peter Drucker – raditi efektivno znači raditi prave stvari, a raditi efikasno znači raditi prave stvari na pravi način. Beogradska uprava niti je radila prave stvari, tj. nije rešavala „romski problem” već svoj „kartonvilski problem”, niti je to (pre ili posle bagera) radila na pravi način.

Kartonvilski sneg je pokazao dosta tragova, a, pre svega, da budem dobronameran, odsustvo znanja gradske uprave i njenih službi koje je neophodno da bi se rešio „romski problem” i rasizam Beograđana. Ništa ne menja na stvari to što je pomenuto neznanje tek delić upravnog neznanja koje obeležava novu administraciju koja se ustrojava od 2000. godine, niti to što rasizam Beograđana možemo videti kao delić evropskog rasizma, niti to što su Romi česta žrtva svekolikog evrocentrizma.

To što se ovih dana moglo videti na televizijama i čitati po novinama previše je podsećalo na neki neorealistički film ili neku neoliberalnu storiju. Ispod bagera i buldožera nestaje nešto što bi retko ko prepoznao kao prostor za ljudsko stanovanje. Ipak je tu neko živeo. A na romsku nesreću živeli su odmah do najlepših i najmodernijih naselja sadašnje Srbije. Da su živeli na beogradskoj periferiji ili kao oni drugi Romi – na beogradskoj deponiji, ma njihovim udžericama ništa ne bi bilo. Ali ovo, da se ovako nacrtaju između zgrade bivšeg CK i „Sava centra”, ili kod novog univerzitetskog naselja, e to ne može. Ne može, ne zbog neljudskih uslova u kojima žive već zato što se to vidi i što to vide njihove bogate i za naše prilike prebogate komšije, a i gosti i prolaznici kroz Beograd.

Beogradska uprava neko vreme pokušava nevešto i neznalački da reši „romski problem” onih koji su obitavali na nezgodnom mestu, zbog te lokacije, a ne zbog Roma. Radili su to, a nisu nastojali da reše problem Roma kao najsiromašnijih ljudi u ovoj Srbiji, koji su i kao socijalna i kao etnička grupa, a i kao pojedinci – gotovo potpuno žrtva socijalne ekskluzije. Da beogradska uprava ne zna da radi videlo se već u onoj ranijoj ideji da se izgradi „bolji i lepši” geto, ,„ciganmalu” od tvrdog materijala... Nije se u svemu ovome proslavilo ni civilno društvo, odnosno one nevladine organizacije koje su inače uzimale i sada uzimaju neke pare za nekakav „rad sa Romima”.

Naravno, čulo se ovih dana i dosta toga što liči na opravdanje ili obrazloženje „mašinskog odnosa” prema romskom kartonvilu. Pa smo tako čuli da pomenuti Romi nisu stanovnici Beograda, tj. da nisu „prijavljeni” tamo gde treba, da u nekoj južnoj Srbiji imaju dobre kuće, da ih u Beogradu neko eksploatiše, da im je kartonvil tek „radni kamp” a da u stvari i u samom Beogradu imaju stanove... Čuli smo i obrazloženja onih koji svoj rasizam uvijaju u neke druge priče koje treba da prikriju mržnju prema Romima, a kod ponekih i strah od Roma.

Nema utehe u tom peglanju savesti niti je uteha to što se i drugi (druge države, drugi narodi) na sličan način odnose prema Romima. Nije za utehu ni evropska dvoličnost prema Romima.

Tako će, na primer, pre tri godine Evropski komitet za socijalna prava utvrditi da Italija ,,sistematski krši prava na adekvatan smeštaj u slučajevima Roma”. Reč je o kršenju člana 31 Evropske socijalne povelje koji glasi: „U cilju obezbeđivanja efikasnog pristupa pravu na stanovanje, trebalo bi preduzeti sledeće mere: (1) unaprediti pristup stanovanju do postizanja odgovarajućeg standarda; (2) sprečiti i smanjiti broj beskućnika, uz tendeciju postepene eliminacije ove pojave; (3) učiniti cene stanovanja dostupnim građanima bez odgovarajućih izvora primanja”. Pomenuti Komitet je jednoglasno utvrdio da nedostatak kampova za nomadske Rome, isto kao i prisilno iseljenje Roma, isto kao i nedostatak trajnog smeštaja za Rome – predstavlja kršenje člana 31 povelje.

Reklo bi se, aplauz za Evropu. Takođe, mogli bismo da kažemo, šteta što nismo u toj Evropi. Ali ta ista Evropa se i drukčije ponaša. Tako, na primer, Evropski sud za ljudska prava u Strazburu nije prepoznao rasizam i segregaciju u izdvajanju romske dece u posebna školska odeljenja. (Reč je o slučaju 14 hrvatskih Roma sa severoistoka Hrvatske.) Pomenuti sud je odlučio da odvajanje romske dece u posebna odeljenja ne predstavlja diskriminaciju niti se time krši njihovo pravo na obrazovanje.

Nema sumnje da bi mnogi među nama u slučaju izdvajanja hrvatskih Roma u posebna odeljenja prepoznali hrvatski rasizam, ali ne i srpski rasizam u ovome što se ovih dana dešava po Beogradu, kao što ne prepoznajemo pogubne posledice dopunjavanja partijskim ljudima i inače prenaseljene gradske i opštinske uprave po Srbiji.

Uostalom, ono što je kartonvil za Beograd i Srbiju, to je Srbija za Evropu. I kao što Beograd i Srbija (ne) rešava probleme Roma, tako i Evropa (ne) rešava problem Srbije. Sa manje ili više mržnje, sa manje ili više sile. Ne verujem da se baš ne zna za drukčije, u oba slučaja! Ali, i jedni i drugi imaju, pa im se može!

sociolog