Svaka predstava je kao prva

Kostimografkinja Angelina Atlagić je dobitnica španske nagrade „Maks”. Priznanje koje joj je uručeno pre nekoliko dana u Las Palmasu osvojila je za kostim u predstavi „Baroko” u režiji Tomaža Pandura čija je premijera izvedena septembra 2007. godine na sceni Kulturnog centra u Madridu. Tokom bogate karijere Angelina Atlagić je uradila dizajn za preko 150 dramskih, baletskih, operskih, dečjih i lutkarskih predstava, kostimografiju za tri igrana filma, kao i mnoge kulturno-zabavne programe. Za svoj rad dobila je brojna domaća i inostrana priznanja.

U Rusiju ste putovali po nagradu „Čajka”, iz Španije ste se upravo vratili sa prestižnim priznanjem „Maks”?

Nagrada „Maks” je velika čast. Moram priznati da je i sama nominacija za mene bila kao nagrada, jer je moj rad izdvojen u celoj godišnjoj produkciji Španije, što je već samo po sebi veliki uspeh. Španija je zemlja u ekspanziji, to se naročito oseća u kulturi, velika je ponuda kulturnih manifestacija i velika su ulaganja jer su oni svesni da su kultura i umetnost oblasti kojima se na najbolji način pravi imidž zemlje u svetu. To što radim većčetvrtu predstavu u Španiji i što sam kao stranac dobila ovo značajno priznanje, govori o njihovoj otvorenosti i želji da se ne zatvaraju u sopstvene geografske okvire.

Volite da radite u Moskvi gde se od kostimografa očekuju jake ideje i precizne skice. Radite i u Grčkoj, Italiji, Makedoniji, Srbiji... U čemu su sličnosti, odnosno razlike, kada je Vaš posao u pitanju?

Iako se može reći da je pozorište i rad u pozorištu veoma sličan na svim meridijanima i kontinentima, ipak, postoje i neke specifičnosti. U Italiji sve što je vezano za dramski teatar funkcioniše po principu trupe. Glumci i cela ekipa se okupljaju oko projekta i svi su nekoliko meseci vezani isključivo za predstavu koju rade. Kostimograf i scenograf ne daju samo idejno rešenje, već je poželjno i da se uključe u realizaciju kostima i scene. Ovo je sasvim neobičan pristup i sasvim suprotan od onoga u Rusiji gde nije dozvoljeno da kostimograf ni dotakne kostim, a kamoli da nešto ušije ili doslika. Moram priznati da mene takve specifičnosti i razlike raduju i obogaćuju moj kostimografski rad. S obzirom na to da sam kod nas naučila da radim sve što je u vezi sa proizvodnjom kostima, nije mi bilo teško da se na svakom od ovih mesta brzo i lako prilagodim. Ipak, zadovoljstvo da sa svojom asistentkinjom ofarbam kompletan dekor, imala sam samo u Italiji.

Oblačili ste vojskovođe, ratnike, kraljice, seljake, princeze, junake iz bajki. Kako postižete scensku autentičnost?

Svaki tekst čitam po nekoliko puta. To mi omogućava da sasvim zaronim u priču i da je vidim iznutra. Iako prvi deo posla kostimografa podrazumeva istraživanje perioda, istorijsku tačnost, trudim se da ne zaboravim onaj prvi utisak koji sam imala dok sam čitala tekst. Često se, posle velikog i obimnog istraživanja, vratim na prve ideje koje sam imala na samom početku. Iako sada imam veliko iskustvo u poslu, trudim se da svakoj predstavi prilazim kao da je prva. Određena doza nesigurnosti je normalna u takvom načinu rada kada pokušavate da se nađete u sasvim novoj, nepoznatoj situaciji iz koje će nastati nešto neočekivano i drugačije. Rad u inostranstvu me stalno smešta u takve situacije u kojima moram da se snalazim na novom i nepoznatom terenu, da stalno krećem od nulte pozicije.

U čemu se razlikuje pozorišno od odela iz svakodnevnog života?

U pozorištu postoji neka druga vrsta realnosti i često se dešava da ono što je pravo i istinito u životu na sceni deluje kao lažno, dok neka veštački napravljena rekvizita deluje stvarno. Ovaj princip obrnute realnosti naročito se vidi u kostimu. Realno preneti kostimi iz svakodnevnog života ili verni istorijski kostimi, na sceni deluju neubedljivo ili preterano, zbog toga je potrebno da svaki kostim doživi neku vrstu scenske transformacije i postane „pozorišni”. To je neka vrsta prevođenja na jezik scene i možda baš zbog toga nije tako lako ni jednostavno uraditi rekonstrukciju epohe na sceni, kao što nije lako ni jednostavno postaviti na scenu savremeni kostim.

Da li je i koliko kostimografija izašla iz pozorišta i približila se modi?

Ove dve oblasti su u poslednje vreme počele jako da se prožimaju i zamenjuju mesta. Na modnim pistama sve više viđamo kostime kojima bi pre bilo mesto na sceni, jer su vrlo inspirisani istorijom, prebogati u formi, boji i detaljima i sama tehnika izrade kostima se približila načinu na koji se to radi u pozorištu. U isto vreme na sceni imamo vladavinu savremenog modnog kostima, u trendu je klasika u savremenim kostimima i gotovo da se smatra za demode ako uradite kostime u tačnom istorijskom periodu. Mislim da je to stvar trenutka i da su ti trendovi kao i sama moda u stalnom pokretu. Ono što se danas etablira kao trend već sutra postaje prevaziđeno. Zato se trudim da čitajući tekstove i duboko se uživljavajući u samu strukturu dela, otkrijem da li je bolje da ostanem u istoriji ili bi promena vremena omogućila bolju interpretaciju same drame. Možda su zbog toga neka prevođenja klasika na savremeni kostim uspešna, a neka ne.

Koliko je neophodno poznavanje istorije kada radite kostim epohe?

To je polazna osnova kada se radi istorijski kostim. Iako se stalno bavimo izučavanjem istorije kostima, svaka predstava podrazumeva istraživanje u kome se uvek otkrije i nešto novo. Za mene je to istraživanje izuzetno značajno, čak iako sam već odlučila da radim stilizaciju epohe ili da je prebacim u savremeni kostim, uvek počinjem od istraživanja istorije da bih pronašla neke detalje koji se mogu prenositi iz perioda u period, ili nešto što će biti tek blaga naznaka ili asocijacija na određenu epohu. Često ta istraživanja služe samo da bih se uverila da sve to nije potrebno i da bih kostime uradila na sasvim drugi način.