Свака представа је као прва

Костимографкиња Ангелина Атлагић је добитница шпанске награде „Макс”. Признање које јој је уручено пре неколико дана у Лас Палмасу освојила је за костим у представи „Бароко” у режији Томажа Пандура чија је премијера изведена септембра 2007. године на сцени Културног центра у Мадриду. Током богате каријере Ангелина Атлагић је урадила дизајн за преко 150 драмских, балетских, оперских, дечјих и луткарских представа, костимографију за три играна филма, као и многе културно-забавне програме. За свој рад добила је бројна домаћа и инострана признања.

У Русију сте путовали по награду „Чајка”, из Шпаније сте се управо вратили са престижним признањем „Макс”?

Награда „Макс” је велика част. Морам признати да је и сама номинација за мене била као награда, јер је мој рад издвојен у целој годишњој продукцији Шпаније, што је већ само по себи велики успех. Шпанија је земља у експанзији, то се нарочито осећа у култури, велика је понуда културних манифестација и велика су улагања јер су они свесни да су култура и уметност области којима се на најбољи начин прави имиџ земље у свету. То што радим већчетврту представу у Шпанији и што сам као странац добила ово значајно признање, говори о њиховој отворености и жељи да се не затварају у сопствене географске оквире.

Волите да радите у Москви где се од костимографа очекују јаке идеје и прецизне скице. Радите и у Грчкој, Италији, Македонији, Србији... У чему су сличности, односно разлике, када је Ваш посао у питању?

Иако се може рећи да је позориште и рад у позоришту веома сличан на свим меридијанима и континентима, ипак, постоје и неке специфичности. У Италији све што је везано за драмски театар функционише по принципу трупе. Глумци и цела екипа се окупљају око пројекта и сви су неколико месеци везани искључиво за представу коју раде. Костимограф и сценограф не дају само идејно решење, већ је пожељно и да се укључе у реализацију костима и сцене. Ово је сасвим необичан приступ и сасвим супротан од онога у Русији где није дозвољено да костимограф ни дотакне костим, а камоли да нешто ушије или дослика. Морам признати да мене такве специфичности и разлике радују и обогаћују мој костимографски рад. С обзиром на то да сам код нас научила да радим све што је у вези са производњом костима, није ми било тешко да се на сваком од ових места брзо и лако прилагодим. Ипак, задовољство да са својом асистенткињом офарбам комплетан декор, имала сам само у Италији.

Облачили сте војсковође, ратнике, краљице, сељаке, принцезе, јунаке из бајки. Како постижете сценску аутентичност?

Сваки текст читам по неколико пута. То ми омогућава да сасвим зароним у причу и да је видим изнутра. Иако први део посла костимографа подразумева истраживање периода, историјску тачност, трудим се да не заборавим онај први утисак који сам имала док сам читала текст. Често се, после великог и обимног истраживања, вратим на прве идеје које сам имала на самом почетку. Иако сада имам велико искуство у послу, трудим се да свакој представи прилазим као да је прва. Одређена доза несигурности је нормална у таквом начину рада када покушавате да се нађете у сасвим новој, непознатој ситуацији из које ће настати нешто неочекивано и другачије. Рад у иностранству ме стално смешта у такве ситуације у којима морам да се сналазим на новом и непознатом терену, да стално крећем од нулте позиције.

У чему се разликује позоришно од одела из свакодневног живота?

У позоришту постоји нека друга врста реалности и често се дешава да оно што је право и истинито у животу на сцени делује као лажно, док нека вештачки направљена реквизита делује стварно. Овај принцип обрнуте реалности нарочито се види у костиму. Реално пренети костими из свакодневног живота или верни историјски костими, на сцени делују неубедљиво или претерано, због тога је потребно да сваки костим доживи неку врсту сценске трансформације и постане „позоришни”. То је нека врста превођења на језик сцене и можда баш због тога није тако лако ни једноставно урадити реконструкцију епохе на сцени, као што није лако ни једноставно поставити на сцену савремени костим.

Да ли је и колико костимографија изашла из позоришта и приближила се моди?

Ове две области су у последње време почеле јако да се прожимају и замењују места. На модним пистама све више виђамо костиме којима би пре било место на сцени, јер су врло инспирисани историјом, пребогати у форми, боји и детаљима и сама техника израде костима се приближила начину на који се то ради у позоришту. У исто време на сцени имамо владавину савременог модног костима, у тренду је класика у савременим костимима и готово да се сматра за демоде ако урадите костиме у тачном историјском периоду. Мислим да је то ствар тренутка и да су ти трендови као и сама мода у сталном покрету. Оно што се данас етаблира као тренд већ сутра постаје превазиђено. Зато се трудим да читајући текстове и дубоко се уживљавајући у саму структуру дела, откријем да ли је боље да останем у историји или би промена времена омогућила бољу интерпретацију саме драме. Можда су због тога нека превођења класика на савремени костим успешна, а нека не.

Колико је неопходно познавање историје када радите костим епохе?

То је полазна основа када се ради историјски костим. Иако се стално бавимо изучавањем историје костима, свака представа подразумева истраживање у коме се увек открије и нешто ново. За мене је то истраживање изузетно значајно, чак иако сам већ одлучила да радим стилизацију епохе или да је пребацим у савремени костим, увек почињем од истраживања историје да бих пронашла неке детаље који се могу преносити из периода у период, или нешто што ће бити тек блага назнака или асоцијација на одређену епоху. Често та истраживања служе само да бих се уверила да све то није потребно и да бих костиме урадила на сасвим други начин.