Srbija naših apsurda

Pre nekoliko godina, baš na ovim stranicama „Politike”, mladi filmski autor-dokumentarista Boris Mitić najavio je da će njegov sledeći film biti zasnovan na srpskim satiričnim aforizmima koji su najsofisticiraniji na svetu. Kako je moguće tu kratku književno-filozofsku formu vizuelizovati i pretočiti je u dugometražni dokumentarni film, pitali su se tada mnogi – više radoznalo nego sumnjičavo, ali su se oni koji su na svečanom otvaranju 2. Beldoksa videli Mitićev „Doviđenja, kako ste”, potpuno uverili da je stvar moguća i da funkcioniše.

Opredelivši se za satiričnu dokumentarnu bajku o junaku našeg doba koji je spreman da umre za ono u šta veruje, a ne veruje više ni u šta, Mitić dokumentarnom slikom pokriva reč i stvara novu autentičnu celinu. Izbor od 120 srpskih satiričnih aforizama povezanih u smisleni niz, kao životna priča nevidljivog junaka (priča je kroz 24 poglavlja narator-glumac Nebojša Glogovac), u sadejstvu sa više od 400 dokumentarnih kadrova snimljenih uzduž i popreko, po sporednim putevima naše zemlje, pretvara se u jedinstvenu sliku Srbije naših apsurda. Zemlja traumatizovana, iznurena ratovima i izgubljena u tranziciji, ujedno je i atraktivno mesto puno otkačenih likova koji smišljaju sjajne fraze doprinoseći boljem razumevanju sveta. Kada Mitić kaže da ovaj svoj film smatra „odom fleksibilnosti ljudskog duha”, sasvim je u pravu.

U sličnim tonovima je i holandsko-rumunski film „Karmen sreće Borata” Mersedes Štalenhof, pun životnih sokova i urnebesnih obrta, snimljen u siromašnom planinskom romskom selu Glod (Rumunija), koje je „glumilo” Kazahstan u filmu „Borat” Saše Barona Koena. Život meštana, uvređenih što ih je Borat prikazao kao „retardirane kazahstanske ljude”, počinje da se menja kada im američki advokat predočava da treba da ga tuže i tako se silno obogate, a sve dramatične promene rediteljka prati kroz intimističku priču sedamnaestogodišnje Karmen koja sanja život u lepšem i bogatijem svetu.

Na 2.festivalu dugometražnih dokumentarnih filmova dva filma se bave „nevidljivim ženama” – sluškinjama, kućnim spremačicama, otvarajući čitav niz socioloških i egzistencijalističkih pitanja. „Hristinine kuće” holandske autorke Suzan Res, angažovana je vizuelizacija usamljeničkog života žene unutar kuća koje sprema. Junakinja ovog filma je nevidljiva i tiha Bugarka Hristina koja kontakt sa poslodavcima obavlja uglavnom pismenim putem, a da bi život učinila zanimljivijim, fotografiše unutrašnjost stanova koje sprema. Crno-bele fotografije enterijera i Hristininih autoportreta, mešaju se sa svakodnevnom rutinom iz čega izrasta umetnost kao dokaz o postojanju.

Film indijske rediteljke Nište Džain „Lakšmi i ja” premašuje sve očekivano od dokumentarističke priče o kastinskim odnosima i kastinskoj pripadnosti kao neumoljivoj predodređenosti i ograničavajućem faktoru svake individualne sudbine. Ustaljeni red stvari u Indiji – podeljenost na gazde i sluge, u filmu Nište Džain potpuno se poremeti. Jer, autorka prestaje da bude samo gazdarica, ona se kao rediteljka „drznula” da zaroni duboko u kastinski svet svoje sluškinje Lakšmi, u njenu intimu, u prostore u kojoj živi, na podove na kojima čisteći kleči, postajući tako ne samo svedok ogromnog prostranstva nepravdi već i prijatelj koji je u stanju da biću pored sebe povrati dostojanstvo. Autorka čak ide i korak dalje – proziva, opominje društvo na dubine socijalnog ponora i to čini direktno, oštro i gromoglasno. Izvrstan film.

O filmskoj snazi „Crvene trke” kineskog autora Gana Čaoa pisano je nedavno na ovim stranicama iz Soluna (sa TIDF-a), ali je veoma zanimljivošta o ovom filmu kaže sineasta i profesor Vladimir Perović, kao autor nekih od najznačajnijih dokumentarnih filmova u nas.

– „Crvena trka” Gana Čaoa otkriva mi većinu od onoga u šta verujem u dokumentarnom filmu. On je surovo svedočanstvo o kineskoj opsesiji superiornošću, jeste film-alarm o torturi dece zarad projektovanog ponosa nacije, ali je iznad svega fantastičan esej o veličini i ceni veličine, o ideologiji kao vrhunskom odreditelju naših sudbina, o odnosu pojedinačnog i opšteg u kome je pojedinac uvek na gubitku. Po kreativnom zahvatu, po hrabrosti, po sjajnoj dramaturgiji, briljantnoj fotografiji i suverenoj režiji, ovo je istovremeno vrhunsko delo stvarnosne umetnosti zvane kreativni dokumentarac, i izuzetan primer žestoke angažovanosti, iskrenog humanizma i nepodmitljive antiideologičnosti – smatra Perović.

„Crvena trka” je jedan od filmova na 2. Beldoksu koji nisu za propuštanje. Na programu je u subotu 11. aprila, u 22 sata u bioskopu „Balkan”.