Komfor, prestiž, uživanje

Ne može se danas očekivati blagonaklonost sistema prema proizvodima luksuza uprkos tome što nas je do svetske krize čitava savremena kultura, koju su instrumentalizovali mediji ili je veliki kapital instrumentalizovao medije, zapravo podstrekavala da trošimo. I to je činila upravo fantazijama o luksuzu, kaže sociolog Zorica Bobić.

Ali, šta je zapravo luksuz? Prema vladinim merama, to su vožnja automobilom preko 2.000 kubika, stanovanje u kućama preko 100 kvadrata i upotreba mobilnog telefona. Naše zakonodavstvo preko Zakona o akcizama u luksuzne proizvode ubraja naftu, duvanske proizvode, alkoholna pića i kafu. Posebnog zakona o oporezivanju luksuza nema. Predsednik Pokreta potrošača Beograda Petar Bogosavljević kaže da luksuz treba definisati polazeći od kupovne moći potrošačkih grupa. On kaže da su istraživanja ove organizacije pokazala da za pet do sedam odsto potrošača luksuz zapravo ne postoji jer su toliko imućni da im praktično ništa nije nedostupno. Za najveći broj potrošača luksuz je zadovoljavanje osnovnih potreba.

Zorica Bobić kaže da se luksuz vezuje za tri kategorije: prestiž, komfor i uživanje.

– Luksuz je način da kapital dobije neku vrstu vidljive forme i u tom smislu je socijalna kategorija, ona je određujući faktor u onome što se zove igra društvenog odmeravanja. U tom smislu se luksuz funkcionalizuje kao argument prestiža, a nezavisno od te simbolične ravni mogli bismo reći da luksuz predstavlja onu vrstu ponašanja ili životnog stila koja nastaje pošto se zadovolje primarne potrebe. Ne samo krov nad glavom, nego i više kvadrata. Luksuz uvek svedoči o nekoj vrsti viška koji se usmerava ka nečemu – kaže naša sagovornica.

Ona objašnjava da luksuz u jednom smislu može biti odgovor na potrebu da se živi lakše – lakše je prati veš mašinom za rublje, nego na ruke

– Ono što čini luksuz sociokulturnom kategorijom jeste kategorija ekskluziviteta koja se smešta kao centralna. To je način da se međusobno razlikujemo. Luksuz se vezuje za skupo i samim tim nedostupno svima. Već po toj kategoriji on upućuje na ideju o socijalnom odmeravanju, o vrstama robe ili stilovima života koji su namenjeni društvenoj eliti, onima koji mogu da plate, što ne znači da oni zaista umeju i da uživaju u tim stvarima ili u tom stilu života.

Ona kaže da je luksuz je neodvojiv od uživanja, što znači da se vezuje za sferu dokolice, dok je kategorija uživanja oduvek „bila instrumentalizovana za markiranje ideje o socijalnim razlikama”.

– S krizom se pokazalo da je luksuz apstrakcija. Šta će da radi oni koji se nalaze na Forbsovoj listi? Da pojedu svoj avion, da ližu zidove svojih vila? Neće. To je ono što nazivam Midin paradoks – kaže Zorica Bobić.

-----------------------------------------------------------

Supa od ptičjeg jezika

„Kad nešto postane predmet masovne potrošnje nema više luksuza. Čim se kavijar pojavio u samoposlugama, gotovo je s pričama o ekskluzivitetu. Dajte nešto novo, što može da se kupi samo u radnjama ispred kojih nije predviđen parking. A to je, na primer, ono što je Neron tražio, supa od ptičjeg jezika”, kaže Zorica Bobić.

Zahvaljujući masovnoj potrošnji, nekadašnji luksuz danas predstavlja svakodnevicu. Sedamdesetih godina luksuz je bilo posedovati mašinu za pranje rublja ili kolor televizor. Među proizvodima široke potrošnje osamdesetih luksuzne su bili „starke” i farmerke „501” – ne samo zato što su bili skupe, već i zato što se u bivšoj Jugoslaviji nisu mogle kupiti legalno. Devedesetih su za prosečnog građanina luksuz predstavljali mobilni telefoni (prvi su prodavani za današnjih 11.000 evra) i kompjuteri (od tri do pet hiljada evra).

Podaci Republičkog zavoda za statistiku, međutim, relativizuju pojmove luksuza i proizvoda masovne potrošnje. U oko šesnaest odsto domaćinstava rublje je pre dve godine i dalje prano na ruke. U ne tako davnoj 2002. crno-belu sliku na televizijskom ekranu gledali su članovi 10,2 odsto domaćinstava. Tek 2004. godine mobilni telefon imalo je svako drugo domaćinstvo. Kompjuter se 2007. godine nalazio u 28,1 odsto domova.

R. S.