Pazite na mostove

Niš – Voz je 12. aprila 1999. godine sa 15 minuta zakašnjenja krenuo sa glavne niške železničke stanice ka jugu Srbije. Krajnje odredište bilo je Ristovac. Za komandnim pultom u lokomotivi, koja vuče neveliku kompoziciju su Boban Kostić i Goran Mikić, Nišlije. Njih dvojica zajedno su završavali školu za mašinovođe u Beogradu i delili sobu u prestonici. U Zaječaru su, kažu, jedan drugom „krali“ vreme i tako vojničke dane činili kraćim i podnošljivijim. Teško počinje razgovor u železničkom restoranu o nesreći i danima agresije NATO.

–U razmirici kakva je rat, kondukter ne traži karte i ne prebrojava putnike. Niko vam tačno ne može reći koliko je ljudi poginulo. Slika voza pogođenog projektilima NATO obišla je svet, i kad ništa ne piše ispod nje, zna se da je to ono iz Grdeličke klisure. Putnički vagoni su bili puni, bilo je žena, dece...

Zastaju u priči. Boban i Goran prebiru po glavi, traže pravu reč, muče ih, i posle cele decenije, slike poginulih kraj železničkog mosta, prizor ugljenisanih tela na obali Južne Morave.

Zašto, pitaju glasno? Košmar ostaje i mnoga pitanja su bez odgovora, jer „ozlede duše često su veće od ranjenog tela“.

(/slika2)–Nesreća se ne može predvideti, ali slutili smo je –osmelio se Goran da nastavi razgovor. Podseća Bobana da su, izlazeći iz Niša, pričali kako gume pored mostova ne treba paliti – mislili su tada da se tako avioni samo lakše navuku na metu.

Boban se seća kako ih je otpravnik vozova u Vranju, dan ili dva pre nesreće, ispratio iz stanice uz upozorenje: „Vozite, ali pazite na mostove!“

Kada je prva raketa pogodila drugi vagon, voz je poskočio, a prvi vagon i lokomotiva su se otkačili, pa ih je detonacija odbacila na stotinak metara od ostalog dela kompozicije.

–U opasnosti reagujete instinktivno. Pođem da vidim šta se dogodilo, a onda me je udario visokonaponski kabl... čujem Gorana i njegovo upozorenje da ide druga raketa – kazuje Boban.

Drugi projektil pogodio je drumski most i tada je Goran ranjen. Preživeli iskaču iz vagona, jauci, zapomaganja, ljudi traže pomoć... prva pomisao, dodaje Boban, bila mu je kako će bez Gorana kući, u Niš, kako da se suoči sa pogledima njegovih najbližih.

Njih dvojica slažu se da je onaj koji je poslao projektile sa neba, mogao jasno da vidi šta gađa – sve ostalo je samo priča, pravdanje, medijska manipulacija, umirivanje savesti zbog ubijanja civila. Zaboga, kažu, sledeća je pogodila treći vagon, četvrti projektil pao je opet na drumski most. Bilans na licu mesta, prisećaju se, bio je devet leševa i mnogo delova ljudskih tela – i dan-danas se mnogi još uvek vode kao nestali. Tog, 12. aprila, popodne, objavljeno je da je u leskovačkoj bolnici primljeno 16 ranjenih ljudi...

Goran svih ovih 10 godina u butini nosi geler veličine nokta. Njega su ranjenog odmah prebacili do Doma zdravlja u Predejanu.

–Stižemo tamo, a u bolnici dežura neki mlad doktor, uplašio se više nego mi. Sav uspaničen, saopštava nam da on nikada nije ušio povređenog čoveka. Srećom, našli su drugog, kad ono, ispostavilo se da je ginekolog – govore Goran i Boban, pa sada već pretiču jedan drugog u priči, da jedva razaznajemo ko je tu ko i šta, zapravo, radio.

–Nije to bilo neko umeće, ali je pomoglo da zaustavimo krvarenje – dodaju dok im smešak pomalo rasteruje sumorne slike grdeličkog masakra.

Dvojica mašinovođa nisu nikada posle grdeličkog stradanja seli za komandni pult voza. Zatekli smo ih u stanici na Crvenom krstu gde rade kao nadzornici lokomotiva. Danas tačno u 11.40 opet će biti na strašnom mestu gde se pre 10 godina, u vozu broj 393, ginulo pod bombama NATO.

D. Janković