Privredna grana

Pre deset dana završio sam snimanje planiranog dela serijala „Selo gori”. Svoju priču s Moravom u glavnoj ulozi ispričao sam uz pomoć više od dvesta mojih kolega glumaca koji izvanredno nadahnuto igraju Milašina, Dragojla, Zlatanu, Radojku, Smiljanu, Džamu, Velibora i ostale… Negde na polovini snimanja, kao bog zna kako – reditelju, ukazala mi se prilika da neplanirano zaradim 10.000 evra. U toku je bila velika kampanja za pronalaženje dečaka koji će u seriji igrati sina Suzane Mančić. Javljalo se na hiljade dečaka iz cele zemlje i inostranstva. Nisu bili mirni ni članovi moje ekipe, ni moja familija, ni starina od mog oca, a kamoli ja. Zapanjio sam se koliko baka želi da im unuci postanu glumci, koliko ambicioznih majki po svaku cenu hoće da im se sinovi pojave na televiziji, koliko očeva ne pita za cenu samo da im sinovi krenu putevima Buleta Goncića i Bjele, i valjda Leonarda di Kaprija. Preporuke, urgencije, cimanja, pisma, ceduljice, SMS-ovi, telefonski apeli, vapaji, čak i suze. Javljali su mi se drugovi iz srednje škole koje nisam video ni čuo više od trideset godina, saborci iz JNA, bivše devojke i slučajni saputnici iz vozova, kada sam nekada davno putovao na ekskurziju pa sam pokvario stomak od riblje konzerve, pa mi se smučilo, pa je on onaj doktor koji mi je dao tablete za sisanje…pa mi je bilo lakše. I sve to pre više od tri decenije.

Jedne večeri kad sam se umoran i isceđen kao limun vratio sa snimanja, u holu hotela čekao me je nepoznati čovek, u crnom odelu, sa žutom kravatom i unazad zalizanom kosom. Uzalud sam se opirao da nemam vremena da sa njim popijem kafu, da žurim u montažu i slično. Obećao je da će biti kratak, samo da sednemo desetak minuta.

I onda je pala ponuda: Poslao ga je njegov gazda vlasnik više benzinskih pumpi (držao je menjačnice a sad ima i firmu za asfaltiranje) da mi kaže da će da plati 10.000 evra, može žiralno, može u kešu, a može i na račun u inostranstvu samo da njegov sin igra Matjaža, dakle sina Suzane Mančić. Kad je video da ga zabezeknuto gledam odmah je požurio da doda kako nije problem da po završetku snimanja džabe provedem petnaest dana na Zlatiboru, jer njegov gazda ima apartmane, i to u visokoj „A” kategoriji. Izdržao sam još toliko da mi kaže, kako sin njegovog gazde ima petnaest godina, al’ šta je to pet godina, kako je izrazito crnokos, ali šta je to, kad je na filmu sve moguće, a mogao bih ja malo i da preradim scenario.

Da nije smešno – bilo bi tragično. Pre neki dan slučajno sam na Prvom programu RTS-a video jednu hrabru mladu ženu. Shvatio sam da je bio svetski dan hendikepiranih i invalida. Ona je majka veoma bolesne devojčice, lepa mlada žena, lica filmske glumice, bez trunke šminke, dubokih crnih očiju, ponosna u svom bolu i dostojanstvena u tragediji koja je zadesila. Pričala je svoju priču, kako se muči, kako se bori, šta čini za svoje dete i sebe, da časno živi mukotrpni život. Onda je ispričala: Kako joj je službenik iz Centra za socijalni rad tražio 10.000 dinara da stavi u koverat, što je polovina od novca kojeg bi ona trebalo da dobije od države kao pomoć za svoje bolesno i nesposobno dete, normalno ako pristane na njegovu ucenu i ako se njemu ćefne. Sablaznuo sam se. Naježio sam se od muke i strahote.

Na rang-listi zemalja u svetu koje prednjače u ovoj bolesti Srbija zauzima veoma visoko mesto, na kome se koška i sudara sa latinoameričkim državicama u kojima je korupcija ozbiljna privredna grana.Po uzoru na postkomunističke države, žrvanj tranzicije i privatizacije samo je unapredio mehanizme koruptivne aktivnosti svih učesnika u procesu, od službenika na šalteru do ministara i članova vlade. Novine su nam svakog dana pune afera i zakulisnih aranžmana čiji su sigurnosni obruči popustili i koji su se otrgli od konspirativnosti njihovih kreatora i postali dostupni javnosti. Kada se i dogode, sudske procedure traju unedogled, a sankcije se odlažu dok ne izgube smisao i dok ne iščile, demontiraju se, ili dok njihovi kreatori i protagonisti pod sumnjivim okolnostima ne napuste zemlju i postanu nedostupni pravdi.

Konačno nam je došlo proleće. Sajmovi su u toku. Bio je i sajam automobila. I dok najveći deo domaćina gleda kako da sastavi kraj sa krajem, usred halabuke o svetskoj krizi na pomenutom sajmu najbrže su prodati najskuplji modeli. Živo me zanima ko su kupci? To ne znamo ali znamo ko je kupio jahtu na sajmu nautike i turizma u Splitu za pet i po miliona evra! Novine su brže-bolje objavile poznato prezime koje ja neću da pominjem zbog toga što je čovek koji ga je proslavio nosio brkove, baš kao i Radašin. I zbog toga što ja protiv njega nemam ništa. Meni je svejedno da li se on od svoje države Srbije krije u Crnoj Gori ili u nekoj ruskoj guberniji.

I, ma gde da je, što se mene tiče – neka je živ i zdrav. Moja savest je mirna.

Uprkos tome što sam vrdao da mu dam svoj broj, onaj čovek što mi je nudio one pare da sinčić njegovog gazde glumi u mojoj seriji javio mi se telefonom. Rekao mi je da sam budala što nisam prihvatio, jer možda bi mi njegov gazda bio i sponzor. Na moje pitanje odakle zna broj mog mobilnog telefona, odgovorio mi je:…Prijatelju, gde živiš ti? Srbija je velika samo u narodnoj pesmi…U Srbiji se sve zna…