Satira nekad i sad

Kletve su „u modi”, aktivirali su njihovu upotrebu u javnom životu radikalski poslanici na sednicama Narodne skupštine. Nije onda čudno što se njima služi voditelj „Fajront republike”, zabavnog programa TV Foks.

U konceptu koji je postavio Zoran M. Kesić, razgovori s gostima raznih vrsta čine osnovnu temu iz koje se razvijaju muzičke i video varijacije. Kako je u poslednjem izdanju ugostio reditelja i protagoniste novog domaćeg filma „Beogradski fantom”, s kojima je pričao manje-više ozbiljno, i šaljivi dodaci ticali su se beogradskog saobraćaja. U istom stilu bile su i kletve kojima je voditelj pretio gledaocima ukoliko, dok traju reklame, promene kanal. Između ostalog: „Dabogda se u petak u špicu zatekli na Gazeli!”

Prelaziti tada Gazelu, zaista, nije ni malo veselo. Ali, pitanje je i koliko su veseli i duhoviti songovi, video klipovi i ostali sastojci ove emisije koja liči na pokušaj TV Foks da parira TV Pink, da i on ima nešto kao „Amidži šou”, nekog svog, recimo, Oskara.

Svi ti današnji paroderi klasičnih TV formi, svi ti smešni TV reporteri i voditelji TV dnevnika, izašli su iz šinjela nekadašnjih sarajevskih „Nadrealista”. Ali – nekako razblaženi. U ondašnja, bar naoko mirnija i manje teška vremena, Nele i njegovi jarani tokom persiflaže medija nisu se libili političkog humora i satire koja je plenila svojom visprenošću, veštinom da se oštra zapažanja o stvarnosti plasiraju razgaljujuće humoristički. Danas, kad mnogima izgleda da je loše da gore ne može biti, humoristički pristup u ovakvim mozaičkim i autorskim šou programima ne dotiče se politike u užem smislu. Bar ne s ambicijom da negde malo jače bocne. Šašoljenje publike smatra se dovoljnim.

Taj prazan prostor za političku satiru trenutno osvaja Srećko Šojić, glavni junak igrane serije „Bela lađa”. Ocenjujući, po svoj prilici, pomenutu suštinsku promenu društvenih okolnosti kao izazov, doajen Siniša Pavić odlučio se za promenu težišta u svom višedecenijskom pisanju za televiziju. Dok su u njegovim ranijim serijama prvenstveno ekonomske, a tek potom i političke prilike bile kontekst za raznovrsne „porodične priče”, politika je sada u samom središtu radnje, povod svih zapleta i raspleta. Dok su humoristički elementi ranije bili nezaobilazan, ali ipak samo jedan element u spletu dramskih i melodramskih motiva Pavićevih serija, sada je politička satira stožer ukupnog sadržaja. Svi ostali slojevi „Bele lađe”, funkcija svih njenih aktera stavljena je u odnos zavisnosti prema (na veoma realnim osnovama postavljenom) slikanju aktuelne političke scene u Srbiji.

Nekom će možda ta slika izgledati preterano uprošćeno, nekom drugom previše karikirano, nekom trećem prenaglašeno kritično... Kako god, ne može se sporiti da je humorističko i satiričko bavljenje politikom u Srbiji neophodnost, makar radi mentalnog zdravlja građana – što je tako dobro znao Sterija, pisac „Stradije”.

A ko ume bolje od proverenog majstora žanra Pavića – široko mu polje. Nije valjda da stvarnost ne nudi dovoljno neposrednih povoda i da nedostaje jake inspiracije?