Treba se igrati, ako imaš strasti

I u svojoj novoj, autobiografskoj knjizi „U zadnji čas” (izdanje „Profil knjige”), nastavku velikog hita „Sebi pod kožu”, hrvatski pisac, kritičar i esejista Igor Mandić bavi se fenomenima kulture i svakodnevnog življenja, „od skarednosti do poetičnosti”, izlaže svoju intimu, polemike koje je vodio, pokazuje uživanje u svim strastima… Igor Mandić ponovo je boravio u Beogradu, gradu kojem se stalno vraća, i govorio o svom novom delu.

Svoju novu knjigu nazvali ste autobiografski reality show. Ima li u takvom show programu nečeg korisnog za kulturu?

Nema. Međutim, kod mene je to ironično. Kada vukove ne možeš pobediti, onda zavijaj sa njima. To je stara mudrost koju sam ovde pokušao da iskoristim u ironičnom smislu reči. Doduše, smatram da bi autobiografije morale biti realistične do razgolićavanja autora do kraja. Kao što niko do danas nije uradio, osim Žan-Žaka Rusoa, možda i Anais Nin. Svi imaju nekakvu granicu i zbog toga sam pokušao u ironičnom smislu da kažem: pokazaću vam kako se to radi, šta se sve može reći o svojim emocijama, o svom delovanju, ići ću do kraja, i to u prvom licu, ne skrivajući se iza nekog drugog.

Da li su psovke za Vas ona „anarhoidna energija”, o kojoj govore urednici Vaše knjige?

Psovka je prosto prostota, ja mislim da nije anarhoidna. Doduše, nemam ništa protiv psovanja na pravom mestu. Postoji ona bogohulna psovka koja mi često prelazi preko usta zbog toga što me vređa manija lažne religioznosti. Zatim, erotska psovka. Znam da bi trebalo da se malo korigujem, ali zašto? Zašto moram da budem uljudan i pristojan kao svi? Zašto ne bih prešao i tu granicu? Možda je to anarhoidnost koje nisam svestan. Ne radim to namerno, omakne mi se kao muškom prostaku.

Pisali ste i da su intelektualci „40 godina dobijali batine i bili micani s puta društvene istorije”. Znači li to da je u socijalizmu kultura propadala?

Ne, to nigde nisam rekao. Kultura nikada nije više cvetala nego u socijalizmu, jer je tada bila važna i pisci su bili važni za socijalizam. Održavali su taj sistem i pokazivali su ostalom delu sveta da je kod nas sve normalno i dobro. Neki pisci su, pružajući otpor sistemu, izrastali i jačali, postajali čak i prvorazredne evropske i svetske ličnosti, što važi i za hrvatsko-srpsko slikarstvo, muziku, i „laku” i „tešku”, književnost manje, zbog slabije prevođenosti naše literature u svetu. Za nas same, ovde, kultura je izgradila socijalizam i zajedno sa njim je propala.

Da li mehanizam poslušnosti u institucijama kulture, o kojem govorite, opstaje i dalje?

Da. Zbog toga što je u prirodi kulture da služi, jer je ona uvek izdržavana. Čak i najprofitabilniji primeri američke kulturne industrije, od književnih bestselera do filmskih i televizijskih, opet su zavisni od onoga ko producira, od onoga ko daje novac. Prema tome, kultura je uvek uslužna, potporna, delatnost. Nije to ništa loše, ili je malo loše.

Još 1978. godine napisali ste: zapuštamo tradicionalne zanate, rasprodajemo kulturnu baštinu, gubimo identitet na račun uspeha na međunarodnom tržištu. To kao da je danas napisano…

Među prvima sam to rekao, na vreme. Očekivao sam da neko to otkrije, da sam bio budan kada je trebalo. Krležu volite, ali mu dosta i zamerate: na primer, na onome što je znao ali nije rekao. Da li još uvek iza velikog pisca treba da stoji moćan političar?

Nije potrebno, a dogodi se. Normalno je da je Krleža znao, ali nije hteo da kaže. Kao što su u bivšoj hrvatsko-srpskoj zajednici nedavno odjeknula navodna otkrića „strašnih” tajni Titove prošlosti, o navodnom sistemu čistki u kojima je učestvovao u Sovjetskom Savezu, sve to postoji i kod Krleže, samo promucano. Ima nekoliko beleški u Krležinim delima o grobovima nepoznatih Titovih saboraca, ali tako šifrovano da su samo oni koji su vrlo dobro upućeni u ovu problematiku mogli do kraja da ih shvate. On nikada to nije hteo da kaže do kraja. Ali, evo, kao i danas, kada bi neki hrvatski ili srpski pisac hteo da kaže sve do kraja o onome što zna o režimima Tuđmana i Miloševića – ali neće nijedan reći sve – oni mogu da pljuju po tim režimima ali prave tajne o nekim zločinima neće biti izrečene još pedeset godina. Ni sa jedne, ni sa druge strane.

Ipak, jedan komad Slobodana Šnajdera dosta dokumentovano, ali duhovito, govori o Brozovom vremenu, a još ne može da bude izveden ni u Zagrebu ni u Beogradu…

Možda komad nije dobar, šta Vam je?

Mislite da to nema veze sa tim da se još uvek neke stvari o Brozu ne smeju otvoreno reći?

O Brozu je rečeno sve. On je skinut do gola, i dobro izgleda.

Nives Celzijus, takođe, dobro izgleda a da li je to razlog što je njena knjiga jedna od najčitanijih u Hrvatskoj?

Ko kaže da je čitana? Ona je kupovana, odnosno prodavana. To nije knjiga, to je ukoričeno smeće. Iz intelektualne radoznalosti malo sam pregledao tu knjigu. Da je to barem pornografija, da je to barem neka razgolićena žena u svojoj intimi, što bi bilo nešto sjajno, ali nije. To je takva stupidna srednjoškolska beležnica za koju ljudi misle da skriva nekakvu golu istinu. Ali, to se tako događa zbog toga što ta žena izgleda provokativno sa tim svojim orgastičkim licem koje mora biti da je privlačno i muškarcima i ženama.

Imenovali ste posebnu vrstu kuhinjskih šovinista koji nikada ne jedu specijalitete omrznutog naroda. Da li bi takav šovinista da umire od gladi, ipak pojeo „demonizirane ćevape” ili prebranac?

Možda bi mu nagon za održanjem nadvladao te primitivne osećaje. Kada bi se radilo o opstanku… ali, dok god može da bira, neće jesti.

Rekli ste da kulturna saradnja između Zagreba i Beograda treba da bude intenzivirana kroz štampanje knjiga. Kako vidite perspektivu ove saradnje, i perspektivu dve zemlje u Evropskoj uniji?

Mi se evropeizujemo tako što se ponovo ujedinjujemo kao dva naroda, kao dva plemena jednog istog naroda. Time smo se evropeizovali, ne time što nas je prihvatio Brisel.

Postoje i mnoge obostrano ružne stvari, kako ih potisnuti?

Potiskivanje nikako nije dobro, jer stvara naknadnu agresiju. Treba otvoreno, čisto i bistro jedni drugima da kažemo sve u lice, ali bez naknadnog vređanja. Treba izneti gole činjenice, ali puna istina se neće razjasniti još sto godina.

Da li sve do kraja treba raditi strastveno, po Vašem?

Da, ako je to moguće, treba strastveno piti, pušiti, jesti, ljubiti, igrati se, ako imaš te strasti…