Треба се играти, ако имаш страсти

И у својој новој, аутобиографској књизи „У задњи час” (издање „Профил књиге”), наставку великог хита „Себи под кожу”, хрватски писац, критичар и есејиста Игор Мандић бави се феноменима културе и свакодневног живљења, „од скаредности до поетичности”, излаже своју интиму, полемике које је водио, показује уживање у свим страстима… Игор Мандић поново је боравио у Београду, граду којем се стално враћа, и говорио о свом новом делу.

Своју нову књигу назвали сте аутобиографски reality show. Има ли у таквом show програму нечег корисног за културу?

Нема. Међутим, код мене је то иронично. Када вукове не можеш победити, онда завијај са њима. То је стара мудрост коју сам овде покушао да искористим у ироничном смислу речи. Додуше, сматрам да би аутобиографије морале бити реалистичне до разголићавања аутора до краја. Као што нико до данас није урадио, осим Жан-Жака Русоа, можда и Анаис Нин. Сви имају некакву границу и због тога сам покушао у ироничном смислу да кажем: показаћу вам како се то ради, шта се све може рећи о својим емоцијама, о свом деловању, ићи ћу до краја, и то у првом лицу, не скривајући се иза неког другог.

Да ли су псовке за Вас она „анархоидна енергија”, о којој говоре уредници Ваше књиге?

Псовка је просто простота, ја мислим да није анархоидна. Додуше, немам ништа против псовања на правом месту. Постоји она богохулна псовка која ми често прелази преко уста због тога што ме вређа манија лажне религиозности. Затим, еротска псовка. Знам да би требало да се мало коригујем, али зашто? Зашто морам да будем уљудан и пристојан као сви? Зашто не бих прешао и ту границу? Можда је то анархоидност које нисам свестан. Не радим то намерно, омакне ми се као мушком простаку.

Писали сте и да су интелектуалци „40 година добијали батине и били мицани с пута друштвене историје”. Значи ли то да је у социјализму култура пропадала?

Не, то нигде нисам рекао. Култура никада није више цветала него у социјализму, јер је тада била важна и писци су били важни за социјализам. Одржавали су тај систем и показивали су осталом делу света да је код нас све нормално и добро. Неки писци су, пружајући отпор систему, израстали и јачали, постајали чак и прворазредне европске и светске личности, што важи и за хрватско-српско сликарство, музику, и „лаку” и „тешку”, књижевност мање, због слабије превођености наше литературе у свету. За нас саме, овде, култура је изградила социјализам и заједно са њим је пропала.

Да ли механизам послушности у институцијама културе, о којем говорите, опстаје и даље?

Да. Због тога што је у природи културе да служи, јер је она увек издржавана. Чак и најпрофитабилнији примери америчке културне индустрије, од књижевних бестселера до филмских и телевизијских, опет су зависни од онога ко продуцира, од онога ко даје новац. Према томе, култура је увек услужна, потпорна, делатност. Није то ништа лоше, или је мало лоше.

Још 1978. године написали сте: запуштамо традиционалне занате, распродајемо културну баштину, губимо идентитет на рачун успеха на међународном тржишту. То као да је данас написано…

Међу првима сам то рекао, на време. Очекивао сам да неко то открије, да сам био будан када је требало. Крлежу волите, али му доста и замерате: на пример, на ономе што је знао али није рекао. Да ли још увек иза великог писца треба да стоји моћан политичар?

Није потребно, а догоди се. Нормално је да је Крлежа знао, али није хтео да каже. Као што су у бившој хрватско-српској заједници недавно одјекнула наводна открића „страшних” тајни Титове прошлости, о наводном систему чистки у којима је учествовао у Совјетском Савезу, све то постоји и код Крлеже, само промуцано. Има неколико белешки у Крлежиним делима о гробовима непознатих Титових сабораца, али тако шифровано да су само они који су врло добро упућени у ову проблематику могли до краја да их схвате. Он никада то није хтео да каже до краја. Али, ево, као и данас, када би неки хрватски или српски писац хтео да каже све до краја о ономе што зна о режимима Туђмана и Милошевића – али неће ниједан рећи све – они могу да пљују по тим режимима али праве тајне о неким злочинима неће бити изречене још педесет година. Ни са једне, ни са друге стране.

Ипак, један комад Слободана Шнајдера доста документовано, али духовито, говори о Брозовом времену, а још не може да буде изведен ни у Загребу ни у Београду…

Можда комад није добар, шта Вам је?

Мислите да то нема везе са тим да се још увек неке ствари о Брозу не смеју отворено рећи?

О Брозу је речено све. Он је скинут до гола, и добро изгледа.

Нивес Целзијус, такође, добро изгледа а да ли је то разлог што је њена књига једна од најчитанијих у Хрватској?

Ко каже да је читана? Она је купована, односно продавана. То није књига, то је укоричено смеће. Из интелектуалне радозналости мало сам прегледао ту књигу. Да је то барем порнографија, да је то барем нека разголићена жена у својој интими, што би било нешто сјајно, али није. То је таква ступидна средњошколска бележница за коју људи мисле да скрива некакву голу истину. Али, то се тако догађа због тога што та жена изгледа провокативно са тим својим оргастичким лицем које мора бити да је привлачно и мушкарцима и женама.

Именовали сте посебну врсту кухињских шовиниста који никада не једу специјалитете омрзнутог народа. Да ли би такав шовиниста да умире од глади, ипак појео „демонизиране ћевапе” или пребранац?

Можда би му нагон за одржањем надвладао те примитивне осећаје. Када би се радило о опстанку… али, док год може да бира, неће јести.

Рекли сте да културна сарадња између Загреба и Београда треба да буде интензивирана кроз штампање књига. Како видите перспективу ове сарадње, и перспективу две земље у Европској унији?

Ми се европеизујемо тако што се поново уједињујемо као два народа, као два племена једног истог народа. Тиме смо се европеизовали, не тиме што нас је прихватио Брисел.

Постоје и многе обострано ружне ствари, како их потиснути?

Потискивање никако није добро, јер ствара накнадну агресију. Треба отворено, чисто и бистро једни другима да кажемо све у лице, али без накнадног вређања. Треба изнети голе чињенице, али пуна истина се неће разјаснити још сто година.

Да ли све до краја треба радити страствено, по Вашем?

Да, ако је то могуће, треба страствено пити, пушити, јести, љубити, играти се, ако имаш те страсти…