SINIŠA MIHAJLOVIĆ

Iskren da budem, prijatno sam se iznenadio kada sam saznao koliko su Norvežani platiti za mobilnu telefoniju. Mislio sam da u Srbiji, ovakvoj kakva je, više nema ništa što je vredno tolikog novca.

Ali dobro, kad smo već zaradili, sad je, vidim, problem kako to da potrošimo. Samo da, po našem ružnom običaju, ne nastane svađa i opšta grabež ko će više da zahvati sa te gomile. Iznos jeste veliki, ali ne smemo se zanositi. Nema para, ma koliko da ih je, koje se ne mogu proćerdati. Kada to kažem može mi se verovati, jer po tom pitanju, istina u manjim relacijama, imam i lično iskustvo iz mladosti.

Kad bih ja mogao da odlučujem, deo tog novca uložio bih u obnovu i modernizaciju naših puteva. Smeta mi kada dođem u Srbiju i kad vidim u kakvim se uslovima odvija saobraćaj. Zapazio sam da isto reaguju i stranci. Naviknuti na autostrade u svojim zemljama, prosto dožive šok kad se suoče sa razrovanim putevima, prepunim opasnih rupa. Zbog toga mnogo ljudi kod nas gine u saobraćajnim nesrećama.

Na drugom mestu prioriteta su bolnice. Moj otac je zbog bolesti izvesno vreme proveo na lečenju u Kliničkom centru u Beogradu i Institutu u Sremskoj Kamenici. To su za naše prilike vrhunske ustanove, a mogu samo da zamislim kako tek izgledaju bolnice u unutrašnjosti Srbije, u manjim mestima. Zar nije strašno da u 21. veku, i to usred Evrope, ljudi prerano umiru zbog toga što nema uslova za njihovo pravilno lečenje, što nedostaju savremeni medicinski aparati i lekovi?

Konačno, na trećem mestu su škole, porodilišta i obdaništa. Kako da pričamo o kompjuterima, ako se u našim školama deca zimi greju uz bubnjare! Zar smo postali toliko nemarni i bezosećajni da nam je svejedno u kakvim uslovima živi najmlađi naraštaj, kakva su nam porodilišta i obdaništa, domovi za stare?

Pored poboljšanja uslova života u Srbiji, značajan deo novca bi trebalo uložiti i za stvaranje novih vrednosti. Da pokrenemo privredu, da se otvore radna mesta, da u Srbiji bude obećavajuće životne perspektive. Na taj način zadržali bi smo mlade, školovane i pametne ljude, koji su proteklih godina zbog straha od neizvesne budućnosti, bukvalno glavom bez obzira bežali u svet.

Ja nisam ekspert za ovu oblast, a uz to već 15 godina živim u Italiji, tako da možda i nisam pogodio sa ovim idejama. To je tema za ekipu stručnjaka iz raznih oblasti, da sačine celovit program, dobro osmišljen. Ali, vidim šta su prioriteti u jednoj razvijenoj zemlji kao što je Italija...

I još nešto. Ako se ne snalazimo u ovim novim okolnostima, jer smo, nažalost, više navikli na nemaštinu, ne treba se libiti da druge pozovemo u pomoć. Na primer, Slovence! Ili baš te Norvežane od kojih smo zaradili toliki novac. Neka nas poduče šta da uradimo. Nije to sramota. Sramota je nešto drugo. Biće zapravo sramota, i to velika, ako pametno ne iskoristimo ovu šansu koja nam se ukazala.