СИНИША МИХАЈЛОВИЋ

Искрен да будем, пријатно сам се изненадио када сам сазнао колико су Норвежани платити за мобилну телефонију. Мислио сам да у Србији, оваквој каква је, више нема ништа што је вредно толиког новца.

Али добро, кад смо већ зарадили, сад је, видим, проблем како то да потрошимо. Само да, по нашем ружном обичају, не настане свађа и општа грабеж ко ће више да захвати са те гомиле. Износ јесте велики, али не смемо се заносити. Нема пара, ма колико да их је, које се не могу проћердати. Када то кажем може ми се веровати, јер по том питању, истина у мањим релацијама, имам и лично искуство из младости.

Кад бих ја могао да одлучујем, део тог новца уложио бих у обнову и модернизацију наших путева. Смета ми када дођем у Србију и кад видим у каквим се условима одвија саобраћај. Запазио сам да исто реагују и странци. Навикнути на аутостраде у својим земљама, просто доживе шок кад се суоче са разрованим путевима, препуним опасних рупа. Због тога много људи код нас гине у саобраћајним несрећама.

На другом месту приоритета су болнице. Мој отац је због болести извесно време провео на лечењу у Клиничком центру у Београду и Институту у Сремској Каменици. То су за наше прилике врхунске установе, а могу само да замислим како тек изгледају болнице у унутрашњости Србије, у мањим местима. Зар није страшно да у 21. веку, и то усред Европе, људи прерано умиру због тога што нема услова за њихово правилно лечење, што недостају савремени медицински апарати и лекови?

Коначно, на трећем месту су школе, породилишта и обданишта. Како да причамо о компјутерима, ако се у нашим школама деца зими греју уз бубњаре! Зар смо постали толико немарни и безосећајни да нам је свеједно у каквим условима живи најмлађи нараштај, каква су нам породилишта и обданишта, домови за старе?

Поред побољшања услова живота у Србији, значајан део новца би требало уложити и за стварање нових вредности. Да покренемо привреду, да се отворе радна места, да у Србији буде обећавајуће животне перспективе. На тај начин задржали би смо младе, школоване и паметне људе, који су протеклих година због страха од неизвесне будућности, буквално главом без обзира бежали у свет.

Ја нисам експерт за ову област, а уз то већ 15 година живим у Италији, тако да можда и нисам погодио са овим идејама. То је тема за екипу стручњака из разних области, да сачине целовит програм, добро осмишљен. Али, видим шта су приоритети у једној развијеној земљи као што је Италија...

И још нешто. Ако се не сналазимо у овим новим околностима, јер смо, нажалост, више навикли на немаштину, не треба се либити да друге позовемо у помоћ. На пример, Словенце! Или баш те Норвежане од којих смо зарадили толики новац. Нека нас подуче шта да урадимо. Није то срамота. Срамота је нешто друго. Биће заправо срамота, и то велика, ако паметно не искористимо ову шансу која нам се указала.