Oslonac na slabiji pol
Statističari feminističke provenijencije barataju podatkom da prosečna srpska žena za hranjenje, kupanje i presvlačenje naslednika dnevno potroši 67 minuta, za dnevnu šetnju mališana utroši oko 40 minuta, pola sata investira u pomoć deci u izradi školskih zadataka, a u druženju i razgovoru s klincima provede sto minuta dnevno. Tu nije uračunato vreme koje provede u molitvama da što kasnije svane dan kada će kćerka tražiti da se prijavi na neki kasting za manekene i foto modele, a sin odustati od bubanja hemijskih formula i poželeti da se prijavi na audiciju za "Velikog brata" i izda autobiografiju svojih nestašluka iz srednje mašinske škole.
Ova statistika postaje zanimljivija kada se uporedi s podatkom da srpski vlasnici Adamove jabučice za operativne poslove oko naslednika požrtvovano potroše jedanaest minuta dnevno – uglavnom u igri i deljenju vaspitnih lekcija.
Prosečna srpska žena svoje sudbonosno "Da" izgovara sredinom treće decenije, nakon što je manje ili više uspešno razrešila dilemu – da li da pred matičara izvede maminog sina, koji je za borbu sa životom kvalifikovan koliko i alpinisti-amateri koji u osvajanje Kilimandžara kreću s mapama severnoitalijanskih jezera ili tatinog sina koji od škole ima "višu uličnu", a od tate porodični biznis u kome mu je Interpol glavni inostrani partner.
Na venčanju prosečne srpske žene obično je svekrva ta koja hvata "bidermajer", a scene iz antologijske serije "Pozorište u kući" kojima se od srca smejala cela bivša Jugoslavija, jesu iste one situacije zbog kojih plače petina stanovnika sadašnje Srbije. Proučavajući feng šui umetnost uređenja stana, ona vrlo brzo dolazi do zaključka da je za sreću i blagostanje svih članova njene porodice bitnije da se iz dnevne sobe izbaci svekrva, a ne fikus.
Prosečna srpska žena nema vremena za frizera, kozmetičara, rekreaciju i lekara, a nema vremena ni da ode i primi nagradu "heroina socijalne tranzicije", koju joj svih ovih godina dodeljuju socijalni analitičari, odajući joj priznanje za očuvanje porodice u vremenu koje je prohujalo s vihorom ratova i bede. Jer sve svoje slobodno vreme ona posvećuje vidanju rana svojoj jačoj polovini, čija je mentalna stabilnost krhka poput porculanske balerine iz bakine predratne vitrine i čiji je muški "ego" u tranziciji stradao fatalnije od Napoleonove vojske u bici kod Vaterloa.
Mlade dame koje ne žele da konkurišu za portret "prosečne" i koje su na oltaru punoletstva položile sve iluzije o ljubavi u rentiranom stanu s pogledom na novobeogradski buvljak, krenule su u lov na krupnu tranzicionu divljač. Naoružane silikonskim usnama, megabrushalterima i mikro suknjicama, moderne predatorke kreću u lov na srpske kapitalce, nadajući se da će baš one zauzeti mesto na "Fendijevoj" kožnoj garnituri i s reporterima tabloida veselo čavrljati o planovima za opremanje dečje sobe.
Na visokim potpeticama one svake večeri hrle ka Ulici Strahinjića bana i pretvaraju Silicijumsku dolinu u beskonačnu modnu pistu po kojoj koračaju njihove dvojnice ispeglanih kosa, probušenih pupkova i grudima koji prkose sili gravitacije. Zlobnici tvrde da se u ovom dorćolskom kvartu sklapa više kupoprodajnih aranžmana nego na Njujorškoj berzi. Kupuju se mladost i lepota. Prodaju se duše. Svaki njihov izlazak je sudbonosno ulaganje u budućnost, a njihova tela najvažniji su ulog u lutriji čiji je glavni zgoditak spas od malenih sobica na periferijama novobeogradskih blokova. I bežanje od skice za portret "prosečne srpske žene".Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
