Sveti Sava nije zalud pohodio Jerusalim

„Naša veza sa Svetom zemljom je višestruka i ona, kako svedoče najstariji glagoljički slovenski rukopisi nađeni u manastiru Svete Katarine na Sinaju, potiče još iz vremena svete braće Kirila i Metodija. Nije Sveti Sava zalud pohodio Svetu zemlju dva puta za života, niti je uzalud nastojao da se uradi prevod Jerusalimskog tipika. A taj zavet mu je ispunio tek arhiepiskop Nikodim Pećki”, priča protosinđel Jovan Ćulibrk o viševekovnim neraskidivim duhovnim vezama Srba sa Jerusalimom i Svetom zemljom.

Otac Jovan (44), nastojatelj manastira Moračnik, kao koordinator Odbora Srpske pravoslavne crkve za Jasenovac, već nekoliko godina boravi u Jerusalimu gde proučava holokaust u Memorijalnom centru „Jad Vašem” i na Jevrejskom univerzitetu.

Da li su Srbi ostavili značajne tragove u Jerusalimu i Svetoj zemlji?

Manastir Svetih Arhangela, zadužbina kralja Milutina, postoji u Jerusalimu i danas. To je jedina od velikih svetinja koje su bile ugrožene zloćudnim i prevratničkim XVII vekom, a koja je i danas ostala bez Srba. Slava Bogu, manastir je, kao i njegova velika srpska rukopisna biblioteka koju je opisao Dimitrije Bogdanović, u pravoslavnim rukama Jerusalimske patrijaršije. Ako se osvrnemo u skoriju istoriju, naši izbegli oficiri i vojnici učestvovali su tokom Drugog svetskog rata u bici kod El Alamejna, a još je među nama mnogo onih koji su učestvovali u mirovnim misijama na Sinaju od 1956. do 1967. To mnogi znaju, ali da su Srbi upravljali Manastirom Svetog Save Osvećenog (Mar Saba) u Judejskoj pustinji skoro pun vek, da se Branko Ćopić peo na Sinajsku Goru pred svoju nesrećnu smrt i da je srpski monah Nikon u XV veku opisivao Damask, poznato je samo malobrojnim.

Šta za pravoslavnog vernika znači biti za Vaskrs u Jerusalimu?

(/slika2)Doživeti Vaskrsenje Hristovo u Hramu Vaskrsenja znači suočiti se sa praznim grobom Hristovim. To je potvrda da to čovečje telo koje je Boga primilo nije više moglo da izdrži da bude zatvoreno u ovaj svet koji je imao svoj neumoljivi poredak življenja u kojem se znalo kad se živi i kad se mre. Primljenom silom to telo je vaskrslo i vaznelo se u zagrljaj Ocu svom nebesnom, odakle nam – s freske u kupoli svakog našeg hrama – Hristos večno dolazi da nama, ucrkovljenoj braći svojoj, snese taj očev zagrljaj.

Ovaploćenje druge ličnosti Svete trojice glavni je doživljaj novozavetne crkve. Ono jeste čudesno i neverovatno i zato jeste odmah postalo „Judejima sablazan, a Jelinima ludost”. Svedočeći i obrazlažući javljanje Boga u telu, crkva je definisala svoj identitet pred sobom i pred svetom, nudeći tu činjenicu kao suštinu svoje propovedi, ono jedino novo što se desilo od stvaranja sveta.

Crkva svoje uporište temelji i u realnom Hristovom životu?

Vaskrs možda najviše od svih praznika priziva da osetimo koliko je stvaran i opipljiv Hristov život na zemlji. Pogledajte Aleksandrijsku patrijaršiju o čijem životu, nažalost, manje znamo. Ona je sve svoje biće sazdala na jednom jedinom novozavetnom događaju, na begu Pravednog Josifa sa Bogorodicom i Bogomladencem u Egipat. Ili spomenimo Antiohijsku pomesnu crkvu o kojoj znamo još manje. Sama činjenica da je Hristos pohodio Tir i Sidon, u današnjem Libanu, čini te gradove delom sveštene istorije, a Antiohijsku patrijaršiju čuvarem biblijske povesti. A da ne govorimo o tome da se veliki deo dela apostolskihzbiva u toj sredini, na putu za Damask i u njemu samom. Treba spomenuti da Sirija čuva grob Tekle ravnoapostolne, učenice apostola Pavla, i time živo svedočanstvo o vremenu kada je Bogočovek telom obitavao među ljudima.

Mlađe generacije u zemlji vas pamte po radu na projektu „Deca apokalipse” i pokušaju da se pomiri pop i rok muzika sa pravoslavljem?

(/slika3)Mnogi poznaju moj rad u časopisu „Svetigore” Mitropolije crnogorsko-primorske i prevod knjige „Deca apokalipse”, koji je dao ime emisiji na Radio Svetigori, koja je danas dostupna i na Internetu. Najveći broj ljudi zna za muzički projekat „Pesme iznad Istoka i Zapada”.

Bio je onih koji su očekivali da će „Pesme iznad Istoka i Zapada” da ponude neki model ili šablon za „pravoslavnu pop kulturu”. Drugi su verovali da smo to i pokušali da uradimo. Iskreno se nadam da su obe te grupe ostale razočarane. Nema gotovih modela i šablona, i taj ce-de nije predstavljao ništa drugo nego jedna otvorena vrata, gde su se sreli vladika Nikolaj sa svojim pesmama i jedna grupa vrlo raznolikih muzičkih stvaralaca. Rezultati tog susreta su vredni i zanimljivi, nekome bogami i iritantni i danas, jednu deceniju kasnije, i verujem da će biti dugo. Mislim da smo, pre svega, dobili odličan muzički album.

Za razliku od Jevreja, utisak je da kod nas slabi zanimanje za obrazovanje o holokaustu, da li je to tačno?

Bliži se dan ustanka jasenovačkih logoraša, 22. april, za koji teško da neko u Srbiji zna da je to zvanični državni datum sećanja na žrtve holokausta i genocida u Drugom svetskom ratu. Ime Jasenovca možete naći na spomenicima u Njujorku, Jerusalimu i Banjoj Luci – u Beogradu ga nema, kao što je i Staro sajmište još nigdina. Sudeći po ovome, zaista bi čovek rekao da ste u pravu.

Međutim, sudeći po enormnom interesovanju prosvetnih radnika na seminaru održanom u Novom Sadu, januara ove godine, debelo grešite. Čini se pre da država ne odgovara na izuzetno zanimanje za ovu, koliko god tešku, ono ipak suštinsku temu. To nam potvrđuje i prošlogodišnje iskustvo: nakon što su se prvi naši prosvetni radnici vratili iz „Jad Vašema”, u školama širom Srbije prvi put je obeležen 22. april! U tom pogledu se pokazuje da je stradanje u Drugom svetskom ratu jedan od onih velikih događaja koji su poput Kosovske bitke kameni međaši našeg bića.