Upar s mužem

Šabac – Pre pune četiri decenije, tada sedamnaestogodišnja Milenka Avramović iz Sinoševića udala se za Živka Vićentića iz Pocerskog Metkovića. Iz jednog sela na obroncima poznate planine prešla je u drugo, nešto bliže Šapcu. I ostala tamo, radeći sve poslove u kući i polju, podižući decu, pa unučiće... U međuvremenu je spremila tri svadbe, gotovo trideset puta toliko slava i preslava, i primila i ispratila nebrojene goste, svakog sa zavežljajem od barem desetak jaja u rukama.

Život Milenke Vićentić nije bio lak, a ni sada to nije, ali se ona ne žali i kaže da je tako i s drugim ženama u okruženju. Možda greši, mada se njoj tako čini...

Vićentići su bili jedna od najuglednijih i najimućnijih familija u Pocerini pre Drugog svetskog rata. Onda su došli partizani... Domaćinstvu u koje će se Milenka dvadesetak godina kasnije udati, "narezano" je da isporuči 150 metarskih centi pšenice žita, a ovrli su 130. Od 29 hektara zemlje oduzeto im je 23 (na dvanaestoro dece ostavljeno po pola hektara) i magacin, a svekar Rajko, tek pristigao iz ropstva u Nemačkoj, i njegova braća Radovan i Sreten oterani su u zatvor.

– Kada sam došla imali smo samo dva hektara, jer su se svekar i braća u međuvremenu podelili. Radili smo naporno i ponovo sticali zemlju. Od države smo otkupili čak i naš magacin (čardak i skladište za žito), ali nikakav dokument nismo dobili. Sredinom osamdesetih Živko je prodao konje, dodao još para i kupio traktor, pa nam je postalo lakše. Sada imamo 12 hektara – priča za naš list Milenka Vićentić.

Milenka je u braku sa Živkom rodila troje dece – kćerke Radmilu i  Mariju i sina Vladana. Radmila se udala takođe u Pocerski Metković, Marija živi u Šapcu, a Vladan je ostao s roditeljima, ali radi u Vojsci Srbije. Iako su prošle decenije, Milenkin radni dan nije se promenio gotovo ništa od trenutka kada je stupila u ovo domaćinstvo.

– Živko i ja ustajemo zajedno u 5 sati, bilo leto, bilo zima. Prvo ložim vatru u kujni, a odmah potom idem u štalu, gde muzem krave. Imamo ih četiri, koliko i pre. Izmuzem oko 30 litara mleka. Nekad mi je za to trebalo čitav sat, a sada smo kupili muzlicu, pa je dvostruko lakše i brže. Potom hranim živinu, a Živko se stara oko svinja. Od svekrve Dobrene, koja je rano preminula, naučila sam da doručak i ručak spremam istovremeno, kako se ne bi dangubilo za rad u gradini ili na njivi – kaže Milenka.

Snaha Silvija, Vladanova supruga, koja takođe radi u gradu, dodaje da Milenka istovremeno vodi brigu i o njihovo dvoje dece – petoipogodišnjem Mladenu i šesnaestomesečnoj Sandri, koji za njom idu čak i u štalu, gde čekaju da završi posao. Silvija, ističe, mada Milenka ne bi da se to "stavi" u novine, da "Živko i ona upar rade i najteže poljoprivredne poslove na njivi". Od proleća do kasne jeseni...

– Uveče ponovo muzem krave, zatvorim živinu i spremam večeru. Ukoliko je preostalo nešto od ručka, onda se to jede. Ako sam kuvala pasulj, sigurno će ga ostati i za uveče – prekida malom šalom ovu njoj nelagodnu priču Milenka. – Ležemo pošto Živko pogleda TV dnevnik. To ne propušta...