Grad za preživljavanje

Otkad su krenuli iz matične zemlje Romi su u rasejanju uglavnom igrali ulogu kakvi su im drugi dodeljivali i nametali. I ranije kao i danas, kada ne postoje segregacionistički zakoni, Romi su u našim krajevima uglavnom naseljavali periferije gradova i sela. Procenjuje se da danas u Srbiji Romi u 70 odsto slučajeva žive u gradovima. Iskusili su da im grad pruža najviše mogućnosti za življenje i preživljavanje. U granicama urbanističkog plana Beograda danas ima tridesetak legalno, nelegalno i polulegalno podignutih romskih enklava. Pored najčešćih perifernih lokaliteta, usled ubrzane urbanizacije, romske enklave bivaju ponekad „zarobljene“ centralnim gradskim tkivom. Izuzetno su retki primeri multietničkog stanovanja u gradskim stambenim zgradama i blokovima u kojima ima i Roma. Najčešće se sami izdvajaju u svoja etnički homogena naselja. Tačnije, etnoprostorna distanca je dvojaka jer ni neromsko stanovništvo ne želi da živi u romskom susedstvu, ispoljavajući pri tom rasističko-nacionalističke stavove po formuli: „Nemamo mi ništa protiv Roma, ali sklanjajte ih što dalje od nas!“ Etnoprostorna distanca se uspostavlja zbog predrasuda, nepoverenja prema pripadnicima drugog etniciteta i rase i njima svojstvenog načina života. To je izraz jednog „ne hteti živeti zajedno“, ili odbijanja drugog, drugačijeg koji nije pojmljen kao čovek već kao predstavnik jedne etničke grupe koja se smatra nepoželjnom.

Susedstva u gradu se obično dele na dobra i loša. Loša susedstva su ona u kojima postoji koncentracija siromaha, korisnika socijalne pomoći, nepismenih ili polupismenih osoba, stalno ili privremeno nezaposlenih, delinkvenata, bolesnih, starih, konfliktnih i jednoroditeljskih domaćinstava koja podležu obrascima „kulture siromaštva“ u „slamovima očaja“. Dobra susedstva su antipod lošim. U njima postoji i akcioni kapacitet da se sačuva kvalitetno susedstvo. Nezadovoljstvo žitelja romskih enklava retko poprima organizovane menifestne oblike, najčešće je ,,unutrašnje“ zbog nedostatka hrabrosti i osećanja praznog efekta pobune. Biti siromašan i bedan po pravilu znači biti prezren, nemerodavan i nemoćan. Većina Roma i dalje živi na društvenom dnu kao potklasa ili grupacija socijalno isključenih. Trenutno su u najgorem položaju Romi prognani sa Kosmeta.

Pitanje o tome da li bi se i kako mogli poboljšati stambeni uslovi Roma povezano je s pitanjem ko je odgovoran za njihov loš ukupni i stambeni položaj: društvo (grad) ili Romi i njihova udruženja. Najkraći odgovor jeste da u meri u kojoj društvo reprodukuje uslove za postojanje romskog siromaštva i bede iluzoran je napor da se njihov stambeni i komunalni standard znatnije poboljša arhitektonsko-urbanističkim zahvatima. Drugim rečima, ako postoji diskriminacija i stigmatizacija Roma u zapošljavanju, školovanju, političkom životu itd. one će postojati i u stanovanju. Da bi se smanjile društvene nejednakosti neophodno je pojedincima, pored drugih ljudskih prava, priznati i socijalna prava, uključujući i pravo na stanovanje. Tako bi negativne posledice tržišnosti i profitabilnosti bile korigovane solidarnošću i pravičnošću u vidu socijalnog stanovanja koje je najneophodnije socijalno ranjivim grupama u koje svakako spadaju i Romi.

Konkretnije, trebalo bi obezbediti: komunalni katastar stanova u gradovima, kao i kategorizaciju naselja i kuća na, recimo, apsolutno nezdrave – za rušenje i relativno upotrebljive – za sanaciju. Aktivnosti mogu biti višestruke: a) poboljšanje stambenih i komunalnih uslova u legalnim ali zapuštenim kućama i naseljima; b) obnova bespravnih naselja i kuća i njihova legalizacija gde god za to postoje uslovi; v) izgradnja novih kuća i naselja; g) rušenje bez odlaganja onog što je zaista za rušenje, ali da se pre toga obezbedi krov nad glavom ljudima čije su kuće i stanovi određeni za rušenje; d) prilikom urbane obnove kada se na lokacijama gde su do tada živeli Romi podiže novo stambeno naselje ne bi trebalo raseljavati Rome kao što je to bio do sada slučaj. Da bi se izbegao paternalizam stručnjaka iz državnog i/ili civilnog sektora, ali i zbog ekonomskih i drugih razloga, neophodno je ohrabrivati samopomoć Roma u davanju radne snage, održavanju kuća i naselja, angažovanju njihovih predstavnika u timovima koji planiraju i sprovode unapređenje romskih naselja. Najzad, potrebno je koristiti inostrana iskustva i vršiti sopstvena proučavanja potreba, vrednosti, želja i aspiracija Roma u pogledu tipa kuće, etnički homogenog ili heterogenog susedstva i slično. S tim u vezi, potrebno je proučiti percepcije i stavove neromskog stanovništva o Romima i o mogućnostima multietničkog suživota u urbanoj sredini. Verujemo da bi rezultati istraživanja ove vrste ublažili ako ne i raspršili određene negativne predrasude i smanjili etnoprostorne i druge distance i sukobe.

Profesor na Fulozofskom fakultetu u Beogradu