Град за преживљавање

Откад су кренули из матичне земље Роми су у расејању углавном играли улогу какви су им други додељивали и наметали. И раније као и данас, када не постоје сегрегационистички закони, Роми су у нашим крајевима углавном насељавали периферије градова и села. Процењује се да данас у Србији Роми у 70 одсто случајева живе у градовима. Искусили су да им град пружа највише могућности за живљење и преживљавање. У границама урбанистичког плана Београда данас има тридесетак легално, нелегално и полулегално подигнутих ромских енклава. Поред најчешћих периферних локалитета, услед убрзане урбанизације, ромске енклаве бивају понекад „заробљене“ централним градским ткивом. Изузетно су ретки примери мултиетничког становања у градским стамбеним зградама и блоковима у којима има и Рома. Најчешће се сами издвајају у своја етнички хомогена насеља. Тачније, етнопросторна дистанца је двојака јер ни неромско становништво не жели да живи у ромском суседству, испољавајући при том расистичко-националистичке ставове по формули: „Немамо ми ништа против Рома, али склањајте их што даље од нас!“ Етнопросторна дистанца се успоставља због предрасуда, неповерења према припадницима другог етницитета и расе и њима својственог начина живота. То је израз једног „не хтети живети заједно“, или одбијања другог, другачијег који није појмљен као човек већ као представник једне етничке групе која се сматра непожељном.

Суседства у граду се обично деле на добра и лоша. Лоша суседства су она у којима постоји концентрација сиромаха, корисника социјалне помоћи, неписмених или полуписмених особа, стално или привремено незапослених, делинквената, болесних, старих, конфликтних и једнородитељских домаћинстава која подлежу обрасцима „културе сиромаштва“ у „сламовима очаја“. Добра суседства су антипод лошим. У њима постоји и акциони капацитет да се сачува квалитетно суседство. Незадовољство житеља ромских енклава ретко поприма организоване менифестне облике, најчешће је ,,унутрашње“ због недостатка храбрости и осећања празног ефекта побуне. Бити сиромашан и бедан по правилу значи бити презрен, немеродаван и немоћан. Већина Рома и даље живи на друштвеном дну као поткласа или групација социјално искључених. Тренутно су у најгорем положају Роми прогнани са Космета.

Питање о томе да ли би се и како могли побољшати стамбени услови Рома повезано је с питањем ко је одговоран за њихов лош укупни и стамбени положај: друштво (град) или Роми и њихова удружења. Најкраћи одговор јесте да у мери у којој друштво репродукује услове за постојање ромског сиромаштва и беде илузоран је напор да се њихов стамбени и комунални стандард знатније побољша архитектонско-урбанистичким захватима. Другим речима, ако постоји дискриминација и стигматизација Рома у запошљавању, школовању, политичком животу итд. оне ће постојати и у становању. Да би се смањиле друштвене неједнакости неопходно је појединцима, поред других људских права, признати и социјална права, укључујући и право на становање. Тако би негативне последице тржишности и профитабилности биле кориговане солидарношћу и правичношћу у виду социјалног становања које је најнеопходније социјално рањивим групама у које свакако спадају и Роми.

Конкретније, требало би обезбедити: комунални катастар станова у градовима, као и категоризацију насеља и кућа на, рецимо, апсолутно нездраве – за рушење и релативно употребљиве – за санацију. Активности могу бити вишеструке: а) побољшање стамбених и комуналних услова у легалним али запуштеним кућама и насељима; б) обнова бесправних насеља и кућа и њихова легализација где год за то постоје услови; в) изградња нових кућа и насеља; г) рушење без одлагања оног што је заиста за рушење, али да се пре тога обезбеди кров над главом људима чије су куће и станови одређени за рушење; д) приликом урбане обнове када се на локацијама где су до тада живели Роми подиже ново стамбено насеље не би требало расељавати Роме као што је то био до сада случај. Да би се избегао патернализам стручњака из државног и/или цивилног сектора, али и због економских и других разлога, неопходно је охрабривати самопомоћ Рома у давању радне снаге, одржавању кућа и насеља, ангажовању њихових представника у тимовима који планирају и спроводе унапређење ромских насеља. Најзад, потребно је користити инострана искуства и вршити сопствена проучавања потреба, вредности, жеља и аспирација Рома у погледу типа куће, етнички хомогеног или хетерогеног суседства и слично. С тим у вези, потребно је проучити перцепције и ставове неромског становништва о Ромима и о могућностима мултиетничког суживота у урбаној средини. Верујемо да би резултати истраживања ове врсте ублажили ако не и распршили одређене негативне предрасуде и смањили етнопросторне и друге дистанце и сукобе.

Професор на Фулозофском факултету у Београду