Između Beograda i Pariza

Celi prvi deo nedavnog resitala francuskog pijaniste srednje generacije, Paskala Galea, čija međunarodna reputacija duguje ponajviše izvođenju savremene muzike, odvijao se u znaku klavirske muzike Ivana Jevtića. Nastala između Beograda i Pariza, u periodu od dvadeset godina, ova dela nose snažan pečat Jevtićeve ličnosti, raspolućene između dve sredine, čiji je temperament u potpunosti odgovarao uzavrelom pijanizmu Paskala Galea.

Robustna, pregnantna, sa oazama meditativnosti, Jevtićeva Sonata za klavir (1981-1983) nosi pečat tragalaštva za specifičnim izrazom. Turbulentna stanja duha u previranju između odlučnosti i nostalgije, francuski pijanista je pronalazio veoma sugestivno, a u tom se odnosu prema savremenoj muzici i krije ključ njegovog uspeha. Snažne i klavirski razvijene kulminatorne faze Sonate, kao i trenuci introspekcije izvedeni su u skali nijansiranja zvuka i fraze kao poseban iskaz i odnos prema samom instrumentu: klavir ne zvoni, ne ječi i nikada grubo ne udara, on govori i peva.

Infantilni, iskreni i nežni dečji svet dočaran u Četiri klavirska komada (2000-2001) u minijaturnim formama, u pojednostavljenim i preglednim linijama, oslobođenim dramatike, napregnutosti i disonance, u dijatonskim sklopovima, prizivaju čistotu detinjstva. Izvedene sa mnogo mašte, ove minijature dobile su na uspešnoj karakterizaciji i kontrastnosti.

Jevtićeve Atmosfere (1984) ponegde zvuče impresionistički, ponegde sasvim programski, u dobovanju kišnih kapi na pariskoj mansardi, ali i intimno u osećanju beznadežne usamljenosti u svetu udaljenom od ljudi.

U drugom delu programa, Paskal Gale je dao oduška svojoj „drugoj” prirodi, izvodeći dela Šopena (Nokturno ce mol, Skerco ha mol), zatim Debisija, dva prelida iz Prve sveske (Mali pastir, Potopljena katedrala) i završio program jednim od „Dvadeset pogleda na dete Isusa” Olivijea Mesijana, ikone francuske muzike našeg doba, iz ovog ciklusa birajući „Poljubac deteta Isusa”.

Ne može se reći da je manjkala ubedljivost ili pijanistička raskoš u interpretaciji standardnog dela repertoara, ali, ipak, Gale je svoj i na svome u savremenoj muzici jer je oseća, nadgrađuje, ulazi u svet svakog autora – i u tome je nenadmašan. U tumačenju Šopena i Debisija on pokazuje izvesnu distancu: Šopena ne romantizuje, već objektivizuje, a Debisija ostavlja na malim dinamičkim relacijama i na malom doživljaju. Mesijana izvodi na način bliskog i prisnog prijatelja.

Veliki je uspeh da jedan naš autor zavredi toliko interesovanje značajnog stranog umetnika, a da to nisu već poznata i u svetu priznata Jevtićeva dela za trubu, njegovi koncerti, vokalna muzika ili nešto slično. Sada na svetsku pozornicu stupa i njegov klavirski opus čiji je jedan deo beogradskoj publici, veoma zadovoljnoj, zahvalnoj i proređenoj prikazao pijanista svetske reputacije. Od dva „bisa”, briljantno i efektno izvođenje Manuela de Falje potvrdilo je virtuozna svojstva pijanizma Paskala Galea.