Између Београда и Париза

Цели први део недавног реситала француског пијанисте средње генерације, Паскала Галеа, чија међународна репутација дугује понајвише извођењу савремене музике, одвијао се у знаку клавирске музике Ивана Јевтића. Настала између Београда и Париза, у периоду од двадесет година, ова дела носе снажан печат Јевтићеве личности, располућене између две средине, чији је темперамент у потпуности одговарао узаврелом пијанизму Паскала Галеа.

Робустна, прегнантна, са оазама медитативности, Јевтићева Соната за клавир (1981-1983) носи печат трагалаштва за специфичним изразом. Турбулентна стања духа у превирању између одлучности и носталгије, француски пијаниста је проналазио веома сугестивно, а у том се односу према савременој музици и крије кључ његовог успеха. Снажне и клавирски развијене кулминаторне фазе Сонате, као и тренуци интроспекције изведени су у скали нијансирања звука и фразе као посебан исказ и однос према самом инструменту: клавир не звони, не јечи и никада грубо не удара, он говори и пева.

Инфантилни, искрени и нежни дечји свет дочаран у Четири клавирска комада (2000-2001) у минијатурним формама, у поједностављеним и прегледним линијама, ослобођеним драматике, напрегнутости и дисонанце, у дијатонским склоповима, призивају чистоту детињства. Изведене са много маште, ове минијатуре добиле су на успешној карактеризацији и контрастности.

Јевтићеве Атмосфере (1984) понегде звуче импресионистички, понегде сасвим програмски, у добовању кишних капи на париској мансарди, али и интимно у осећању безнадежне усамљености у свету удаљеном од људи.

У другом делу програма, Паскал Гале је дао одушка својој „другој” природи, изводећи дела Шопена (Ноктурно це мол, Скерцо ха мол), затим Дебисија, два прелида из Прве свеске (Мали пастир, Потопљена катедрала) и завршио програм једним од „Двадесет погледа на дете Исуса” Оливијеа Месијана, иконе француске музике нашег доба, из овог циклуса бирајући „Пољубац детета Исуса”.

Не може се рећи да је мањкала убедљивост или пијанистичка раскош у интерпретацији стандардног дела репертоара, али, ипак, Гале је свој и на своме у савременој музици јер је осећа, надграђује, улази у свет сваког аутора – и у томе је ненадмашан. У тумачењу Шопена и Дебисија он показује извесну дистанцу: Шопена не романтизује, већ објективизује, а Дебисија оставља на малим динамичким релацијама и на малом доживљају. Месијана изводи на начин блиског и присног пријатеља.

Велики је успех да један наш аутор завреди толико интересовање значајног страног уметника, а да то нису већ позната и у свету призната Јевтићева дела за трубу, његови концерти, вокална музика или нешто слично. Сада на светску позорницу ступа и његов клавирски опус чији је један део београдској публици, веома задовољној, захвалној и проређеној приказао пијаниста светске репутације. Од два „биса”, бриљантно и ефектно извођење Мануела де Фаље потврдило је виртуозна својства пијанизма Паскала Галеа.