Car Dušan

Car Dušan (oko 1308–1355)

Dušan Silni je umro u vreme rata s Mađarskom, pod vođstvom samog kralja Lajoša. Papa je hteo da cara Dušana veže za sebe, poslao mu je i izaslanika, biskupa Petra, koji je neobavljena posla otišao mađarskom kralju, tražeći od njega da rat protiv Srbije nastavi svom žestinom. Turske čete su harale po Trakiji i Bugarskoj, u Vizantiji je počeo novi sukob, a car Dušan se nalazio dve nedelje pre smrti na jugu, kod grada Bera. Otuda i predanje da je umro blizu Ohrida. Sahranjen je u manastiru Svetih Arhanđela kod Prizrena, da bi njegovi zemni ostaci 1927. bili preneti u crkvu Svetog Marka u Beogradu.Karađorđe (? 1762–1817)

Pošto je Karađorđe početkom oktobra 1813. napustio Beograd, konačno je otišao u Rusiju, u Hotin u Besarabiji, gde je stupio u vezu s predstavnicima Heterije, tajnog društva čiji je cilj bilo oslobođenje svih hrišćana u Otomanskoj imperiji i osnivanje federacije hrišćanskih država pod grčkom hegemonijom. Uz pomoć heterista, Karađorđe je stigao u Srbiju 28. juna 1817. i otišao svom kumu Vujici Vulićeviću u Veliku Planu. Po njemu je poručio Milošu Obrenoviću da je došao da počne novi rat protiv Turaka. Ovaj se „prenerazio” i naredio Vujici da ubije vožda. Kum je kuma ubio na spavanju.

Mihailo Obrenović (1823–1868)

Predaja ključeva Beograda i drugih gradova 1867, pri tome bez prolivene krvi, smatra se za najveći, možda i jedini stvarni uspeh Mihailove vladavine. Autokrat i teško pristupačan, pogotovo nije bio po volji liberalnim i omladinskim krugovima. Kako je na njihove zahteve gledao, prepoznaje se iz sledećih kneževih reči: „Ja mogu na prste izbrojati sve evropski obrazovane ljude u mojoj zemlji, njih nema više od deset ili dvanaest. Ustanove jedne zemlje ne prave se za dvanaest najviše obrazovanih ljudi –one se moraju podešavati prema opštem nivou naroda”.

Aleksandar Obrenović (1876–1903) i Draga Mašin (1867–1903)

Samovolja Aleksandra Obrenovića, vladanje započeto državnim pučem, zbacivanjem liberalnog Namesništva, ukidanje Ustava i druge njegove ustavne igre, stvorile su mu mnoge, ogorčene političke protivnike, a njegova ženidba 1900. Dragom Mašin, dvorskom damom kraljeve majke, ženom problematične prošlosti, izazvali su ogromno nezadovoljstvo u političkim i vojnim krugovima, kao i u narodu. Kraljeva vladavina,koja je značila niz izlišnih potresa za Srbiju, okončana je u oficirskoj zaveri.

Dragutin Dimitrijević Apis (1876–1917)

Pukovnik Apis je bio jedna od najmoćnijih i najuticajnijih ličnosti Kraljevine Srbije posle 1903. godine i puča koji je osmislio, istina ne saidejom da kralj i kraljica budu ubijeni. Školovani oficir, imao je znatnog uticaja na politiku i bio u posrednoj i neposrednoj vezi saomladinskim nacionalno-revolucionarnim tajnim organizacijama. Preko organizacije „Ujedinjenje ili smrt”, osnovane 1911, učvrstio je te mreže na južnoslovenskom prostoru. Obavljao je dužnost šefa vojnog obaveštajnog odeljenja. U decembru 1916. bio je uhapšen i optužen za „prevratničko delovanje”. Konce suđenja i sudskog ubistva vodio je lično regent Aleksandar Karađorđević.Aleksandar Karađorđević (1888–1934)

Kralj Aleksandar Karađorđević je igrao značajnu ulogu u evropskim razmerama, pogotovo u okviru Male antante. Prema pisanju francuske autorke Ženevjev Tabui, na nivou evropske koordinacije, kralj Aleksandar je trebalo da se nađe na čelu bloka evropski sila koje će se suprotaviti italijanskom šašizmu i nemačkom nacizmu. To je i bio jedan od razloga njegove posete Francuskoj, gde je trebalo da budu dogovorene modifikacije delovanja tog antifašističkog bloka. Do danas je ostalo nejasno zašto kralj Aleksandar nije nosi zaštitni prsluk, iako su i do njega stigle informacije o mogućem atentatu. Slobodan Penezić Krcun (1918–1964)

Posle 1945. obavljao je visoke dužnosti u državi i partiji, pogotovo u UDB-i. Penezić je slovio za drćavnika koji je znao da ,,skreše u brk'' mnoge neprijatnosti koje nisu mogle goditi J. B. Titu. Posebno je bio opterećen suđenjem i krajem Draže Mihailovića. U vreme kada je stradao u saobraćanoj nesreći, obavljao je dužnost predsednika Izvršnog veća republike Srbije. Mnogi autori tvrde da je Krcunov životni kraj uveliko olakšao kasniji politčki obračun s Aleksandrom Rankovićem 1966. godine.

Pavle Bulatović (1948–2000)

Pavle Bulatović je stupio na političku scenu posle poznatih događaja na Žutoj gredi i smene starog rukovodstva u Crnoj Gori, kada su palicu vlasti preuzeli Milo Đukaonović, Momir Bulatović i Svetozar Marović. Bulatović je od 1990. naredne tri godine bio ministar unutrašnjih poslova Crne Gore, a ministar odbrane savezne Republike Jugoslavije bio je od 1993. do atentata u kome je poginuo. I posle gotovo deset godina činjenice o ovom atentatu su duboko zatamnjene. Ivan Stambolić (1936–2000)

Dugi niz godina bio je jedan od najviših partijskih i državnih funkcionera u Srbiji, predstavnik mlade generacije koja na plećima nije nosila teret odgovornosti u godinama Drugog svetskog rata. Imao je veliko iskustvo rada u privredi, posle koga je i počeo da obavlja visoke partijske i državne funkcije. Poražen na Osmoj sednici CK SK Srbije1987, posvetio se poslovima u bankarstvu. U vreme saveznih izbora 2000. godine pominjan je kao mogući kandidat za predsednika SRJ. Tokom rekreacije u Košutnjaku otet je 25. avgusta, a njegovo telo nađeno je na Fruškoj gori tek 28. marta 2003. godine.

Zoran Đinđić (1952–2003)

Stasao kao kritički intelektualac i disident, istorijsku prošlost je razumevao iz jedne suptilnije i dublje, filozofske perspektive, a radikalno kritičan prema prema postojećem poretku, neprekidno je bio uronjen u politički aktivizam. Konačno je bio među osnivačima Demokratske stranke 1990. a potom njen predsednik. Kao jedan od vodećih opozicionih lidera izabran je za premijera Srbije 2001. godine, ali mu za ostvarenje vizija o modernoj Srbiji planeri atentata i izvršioci, nisu ostavili vremena. Ubijen je 12. marta 2003. ispred zgrade Vlade Republike Srbije.