Цар Душан

Цар Душан (око 1308–1355)

Душан Силни је умро у време рата с Мађарском, под вођством самог краља Лајоша. Папа је хтео да цара Душана веже за себе, послао му је и изасланика, бискупа Петра, који је необављена посла отишао мађарском краљу, тражећи од њега да рат против Србије настави свом жестином. Турске чете су харале по Тракији и Бугарској, у Византији је почео нови сукоб, а цар Душан се налазио две недеље пре смрти на југу, код града Бера. Отуда и предање да је умро близу Охрида. Сахрањен је у манастиру Светих Арханђела код Призрена, да би његови земни остаци 1927. били пренети у цркву Светог Марка у Београду.Карађорђе (? 1762–1817)

Пошто је Карађорђе почетком октобра 1813. напустио Београд, коначно је отишао у Русију, у Хотин у Бесарабији, где је ступио у везу с представницима Хетерије, тајног друштва чији је циљ било ослобођење свих хришћана у Отоманској империји и оснивање федерације хришћанских држава под грчком хегемонијом. Уз помоћ хетериста, Карађорђе је стигао у Србију 28. јуна 1817. и отишао свом куму Вујици Вулићевићу у Велику Плану. По њему је поручио Милошу Обреновићу да је дошао да почне нови рат против Турака. Овај се „пренеразио” и наредио Вујици да убије вожда. Кум је кума убио на спавању.

Михаило Обреновић (1823–1868)

Предаја кључева Београда и других градова 1867, при томе без проливене крви, сматра се за највећи, можда и једини стварни успех Михаилове владавине. Аутократ и тешко приступачан, поготово није био по вољи либералним и омладинским круговима. Како је на њихове захтеве гледао, препознаје се из следећих кнежевих речи: „Ја могу на прсте избројати све европски образоване људе у мојој земљи, њих нема више од десет или дванаест. Установе једне земље не праве се за дванаест највише образованих људи –оне се морају подешавати према општем нивоу народа”.

Александар Обреновић (1876–1903) и Драга Машин (1867–1903)

Самовоља Александра Обреновића, владање започето државним пучем, збацивањем либералног Намесништва, укидање Устава и друге његове уставне игре, створиле су му многе, огорчене политичке противнике, а његова женидба 1900. Драгом Машин, дворском дамом краљеве мајке, женом проблематичне прошлости, изазвали су огромно незадовољство у политичким и војним круговима, као и у народу. Краљева владавина,која је значила низ излишних потреса за Србију, окончана је у официрској завери.

Драгутин Димитријевић Апис (1876–1917)

Пуковник Апис је био једна од најмоћнијих и најутицајнијих личности Краљевине Србије после 1903. године и пуча који је осмислио, истина не саидејом да краљ и краљица буду убијени. Школовани официр, имао је знатног утицаја на политику и био у посредној и непосредној вези саомладинским национално-револуционарним тајним организацијама. Преко организације „Уједињење или смрт”, основане 1911, учврстио је те мреже на јужнословенском простору. Обављао је дужност шефа војног обавештајног одељења. У децембру 1916. био је ухапшен и оптужен за „превратничко деловање”. Конце суђења и судског убиства водио је лично регент Александар Карађорђевић.Александар Карађорђевић (1888–1934)

Краљ Александар Карађорђевић је играо значајну улогу у европским размерама, поготово у оквиру Мале антанте. Према писању француске ауторке Женевјев Табуи, на нивоу европске координације, краљ Александар је требало да се нађе на челу блока европски сила које ће се супротавити италијанском шашизму и немачком нацизму. То је и био један од разлога његове посете Француској, где је требало да буду договорене модификације деловања тог антифашистичког блока. До данас је остало нејасно зашто краљ Александар није носи заштитни прслук, иако су и до њега стигле информације о могућем атентату. Слободан Пенезић Крцун (1918–1964)

После 1945. обављао је високе дужности у држави и партији, поготово у УДБ-и. Пенезић је словио за дрћавника који је знао да ,,скреше у брк'' многе непријатности које нису могле годити Ј. Б. Титу. Посебно је био оптерећен суђењем и крајем Драже Михаиловића. У време када је страдао у саобраћаној несрећи, обављао је дужност председника Извршног већа републике Србије. Многи аутори тврде да је Крцунов животни крај увелико олакшао каснији политчки обрачун с Александром Ранковићем 1966. године.

Павле Булатовић (1948–2000)

Павле Булатовић је ступио на политичку сцену после познатих догађаја на Жутој греди и смене старог руководства у Црној Гори, када су палицу власти преузели Мило Ђукаоновић, Момир Булатовић и Светозар Маровић. Булатовић је од 1990. наредне три године био министар унутрашњих послова Црне Горе, а министар одбране савезне Републике Југославије био је од 1993. до атентата у коме је погинуо. И после готово десет година чињенице о овом атентату су дубоко затамњене. Иван Стамболић (1936–2000)

Дуги низ година био је један од највиших партијских и државних функционера у Србији, представник младе генерације која на плећима није носила терет одговорности у годинама Другог светског рата. Имао је велико искуство рада у привреди, после кога је и почео да обавља високе партијске и државне функције. Поражен на Осмој седници ЦК СК Србије1987, посветио се пословима у банкарству. У време савезних избора 2000. године помињан је као могући кандидат за председника СРЈ. Током рекреације у Кошутњаку отет је 25. августа, а његово тело нађено је на Фрушкој гори тек 28. марта 2003. године.

Зоран Ђинђић (1952–2003)

Стасао као критички интелектуалац и дисидент, историјску прошлост је разумевао из једне суптилније и дубље, филозофске перспективе, а радикално критичан према према постојећем поретку, непрекидно је био уроњен у политички активизам. Коначно је био међу оснивачима Демократске странке 1990. а потом њен председник. Као један од водећих опозиционих лидера изабран је за премијера Србије 2001. године, али му за остварење визија о модерној Србији планери атентата и извршиоци, нису оставили времена. Убијен је 12. марта 2003. испред зграде Владе Републике Србије.