Zaustavljeno vreme

Na jugu ništa novo. „Seni heroja hodaju po dnevnom svetlu i stvarnije su od živih ljudi”, kako se kaže u jednoj knjizi. Od kada je general Li potpisao kapitulaciju vreme je prestalo da teče. Stare priče se po hiljaditi put prepričavaju, bitke vođene pre sto pedeset godina još uvek traju. Konfederalne uniforme su spremne, oprane i ispeglane vise u starim ormanima, jer „jug će ponovo ustati”. Južnjački rokeri bradati, krupni momci, odeveni u karirane flanelske košulje i iscepane farmerke, naoružani električnim gitarama – čuvari su te tradicije.

Džejson Izbel, mada ne izgleda tako, uredno izbrijan i korektno odeven, najnoviji je izdanak. Njegov novi album Jason Isbell & The 400 Unit” treći je u solo diskografiji. Ranije je svirao u najboljem aktuelnom južnjačkom bendu Drive-By Truckers”. Napisao je neke od njihovih najvažnijih pesama. Outfit” i Danko/Manuel”, na primer.

Mada treći po redu, Jason Isbell & The 400 Unit” je, na neki način, njegov prvi pravi solo album. Nominalno prvi, Sirens Of The Ditch” iz 2007. godine, urađen je sa članovima sastava Drive-By Truckers”, čiji je lider Paterson Hud bio i producent.

Drugi je snimljen uživo. Na repertoaru su bile većinom stare pesme. Ovaj, nedavno izdat, predstavlja pravi početak nove karijere.

I dalje je, međutim, sve po starom. Moćne, narativne pesme, u bluz-kantri-soul maniru, sa junacima koji su se u njih preselili iz Foknerovih romana ili priča Fleneri O’Konor. Dominante teme su uspomene, patnje ratnih veterana i besperspektivnost palanačkog života. Kantri-soul lament cigarettesAndWine”, čiji se protagonisti kreću ulicama i barovima neke južnjačke varoši, mogao bi biti muzički skor za sve pogrešne palanačke ljubavi ovog sveta. Numera SoldiersGetStrange”, o patnjama veterana iz Zalivskog rata, najbolja je pesma o posttraumatskom stresnom poremećaju koju sam čuo. Bolna je njena relevantnost na ovima prostorima. Pesma Streetlights” govori o događajima posle fajronta, kad treba krenuti kući, dok uspomene i aveti prošlosti čekaju iza prvog ćoška.

U Izbelovoj muzici nema manipulacije, udvaranja zahtevima tržišta i kompromisa sa disko pravilima. Muzika teče na prirodan i neposredan način. Džejson Izbel svira rok kao što Lionel Mesi igra fudbal. Lako, opušteno i slobodno. Nema konceptualizma ni nadrealizma. Južnjak svira svoju muziku.

Čini se, ipak, da je dobro, na kraju teksta, citirati Tomija Li Džonsa. Jednom je jedan novinar konstatovao da je njegova gluma potpuno prirodna i opuštena. Veliki glumac mu je odgovorio: Sin„ko, radim kao pas da bi ti mislio da je to prirodno i opušteno.” Čini se da i kod Džejsona Izbela stvari tako stoje.