Šećeranac

Prašina koju su podigli LDP i "Delta" skoro je oslepela javnost. To naravno i nije preteško, domaća javnost slabo vidi, a uz to neobično voli kada se bivši partneri i saveznici sukobe i još iznose porodične istine i tajne. Tada Srbija ne pazi na manje uzbudljive događaje. Iz lavine optužbi zbog kojih bi u civilizovanijoj zemlji neko počeo ozbiljnu zatvorsku karijeru nastale su posledice koje malo ko primećuje. Razmenjena pljuvačka naišla je na razne komentare, ali ne i na čuđenje ili nevericu. Niko se nije šokirao, iznenadio, niko nije rekao, nemoguće je da živim u zemlji u kojoj je vlasnik najveće kompanije izjavio da je njegov otkup podeljen sa tadašnjim šefom vladajuće većine i poverljivim čovekom predsednika Vlade. Niko se nije začudio što je Jovanović uzvratio da je Mišković "član zločinačkog udruženja" koji svoj položaj duguje korupciji. U kojoj je to zemlji, sa izuzetkom Kolumbije i Jemena, tako nešto moguće, makar i u valjanju u blatu dvojice ljudi koji dele isti sistem vrednosti. Odsustvo šoka javnosti govori da je naše društvo žalosno pomireno sa sopstvenom nemoći i beznadnom moralnom provalijom, dubljom od ekonomske krize, trajnijom od ratnog ili diplomatskog poraza.

U prašini koju su podigli ljudi o kojima je teško misliti dobro (bar meni), a verovati u njihove humane i nesebične motive, izgubili su se svi ostali tajkuni koji su oteli bogatstvo baš u vreme stvaranja "Delte" kakvu danas poznajemo i zbog koje strahujemo da li će ostati nešto od Srbije. Možda zato niko nije primetio izjavu Miodraga Kostića poznatog u našoj nesigurnoj republici kao "kralj šećera". Kostić je izjavio: "Država ne prepoznaje potencijal MK grupe i zato prelazim u Ukrajinu." Ranije je rekao da "Srbiji ništa ne duguje". Čovek koji je kupovao šećerane za šest evra i prodavao ih strancima za nekoliko miliona – ništa ne duguje Srbiji. Verovatno je u pravu, on zna kome duguje, nije mu dala Srbija, Srbiju su dali njemu. Tako posmatrano, Kostić je u pravu. Ono što nije uspela Srbija uspeo je OLAF, služba EU zadužena za istragu raznog šverca prepoznala ga je kao opasnog prepakivača šećera, ni sankcije nas nisu mimoišle. Vlada je najpre sve poricala, a potom je, velikim zalaganjem već zaboravljenog Labusa, za šverc nemušto optužen neki sitni preprodavac. Kako je već običaj, stradala je mala riba, dok je velika postala deblja i opasnija. Višak vrednosti nastao u šećeranama kupljenim za neuporedivo manje novca nego što su imale šećera na zalihama otišao je u jahte. Nekada se trošio u asfaltiranje ulica u Vrbasu ili lokalni fudbalski klub, folklornu sekciju, u nešto što ne pravi novac, ali bi obični ljudi zato bili malo zdraviji i srećniji. Zanimljivo je i mesto gde MK nastavlja poslovanje – Ukrajina. Zašto ne Austrija ili Nemačka, zašto ne bilo koja zemlja EU, zašto ne Grčka, čije kompanije kupuju naše šećerane, doduše za mnogo realniju cenu nego što smo ih mi prodali našim biznismenima, tamo neka pravila ipak postoje. Ukrajina našem junaku koji nam ništa ne duguje deluje poznatije, možda zbog jezika i lepih žena, a možda i zbog državnih činovnika koji, verujem, slično kao i mnogi kod nas, imaju veliko poštovanje prema znacima pažnje kada dođu od biznismena nalik Kostiću. Kostić ne mora da se plaši zakona; kada ga je naš zakon tražio izbegao je privođenje i potom došao na sud u vreme kada mu je to odgovaralo, bez policije i bez kazne za bekstvo, što bi teško bilo dopušteno nekom sa manje jahti. U jednom Kostić nije u pravu, duguje on nešto Srbiji, možda grešim, ali pošto savest nije zakonska kategorija ostaje porez, ili to važi samo za one koji nisu toliki vizionari da kupe šećeranu još dok se nudi za šest evra.