Шећеранац

Прашина коју су подигли ЛДП и "Делта" скоро је ослепела јавност. То наравно и није претешко, домаћа јавност слабо види, а уз то необично воли када се бивши партнери и савезници сукобе и још износе породичне истине и тајне. Тада Србија не пази на мање узбудљиве догађаје. Из лавине оптужби због којих би у цивилизованијој земљи неко почео озбиљну затворску каријеру настале су последице које мало ко примећује. Размењена пљувачка наишла је на разне коментаре, али не и на чуђење или неверицу. Нико се није шокирао, изненадио, нико није рекао, немогуће је да живим у земљи у којој је власник највеће компаније изјавио да је његов откуп подељен са тадашњим шефом владајуће већине и поверљивим човеком председника Владе. Нико се није зачудио што је Јовановић узвратио да је Мишковић "члан злочиначког удружења" који свој положај дугује корупцији. У којој је то земљи, са изузетком Колумбије и Јемена, тако нешто могуће, макар и у ваљању у блату двојице људи који деле исти систем вредности. Одсуство шока јавности говори да је наше друштво жалосно помирено са сопственом немоћи и безнадном моралном провалијом, дубљом од економске кризе, трајнијом од ратног или дипломатског пораза.

У прашини коју су подигли људи о којима је тешко мислити добро (бар мени), а веровати у њихове хумане и несебичне мотиве, изгубили су се сви остали тајкуни који су отели богатство баш у време стварања "Делте" какву данас познајемо и због које страхујемо да ли ће остати нешто од Србије. Можда зато нико није приметио изјаву Миодрага Костића познатог у нашој несигурној републици као "краљ шећера". Костић је изјавио: "Држава не препознаје потенцијал МК групе и зато прелазим у Украјину." Раније је рекао да "Србији ништа не дугује". Човек који је куповао шећеране за шест евра и продавао их странцима за неколико милиона – ништа не дугује Србији. Вероватно је у праву, он зна коме дугује, није му дала Србија, Србију су дали њему. Тако посматрано, Костић је у праву. Оно што није успела Србија успео је ОЛАФ, служба ЕУ задужена за истрагу разног шверца препознала га је као опасног препакивача шећера, ни санкције нас нису мимоишле. Влада је најпре све порицала, а потом је, великим залагањем већ заборављеног Лабуса, за шверц немушто оптужен неки ситни препродавац. Како је већ обичај, страдала је мала риба, док је велика постала дебља и опаснија. Вишак вредности настао у шећеранама купљеним за неупоредиво мање новца него што су имале шећера на залихама отишао је у јахте. Некада се трошио у асфалтирање улица у Врбасу или локални фудбалски клуб, фолклорну секцију, у нешто што не прави новац, али би обични људи зато били мало здравији и срећнији. Занимљиво је и место где МК наставља пословање – Украјина. Зашто не Аустрија или Немачка, зашто не било која земља ЕУ, зашто не Грчка, чије компаније купују наше шећеране, додуше за много реалнију цену него што смо их ми продали нашим бизнисменима, тамо нека правила ипак постоје. Украјина нашем јунаку који нам ништа не дугује делује познатије, можда због језика и лепих жена, а можда и због државних чиновника који, верујем, слично као и многи код нас, имају велико поштовање према знацима пажње када дођу од бизнисмена налик Костићу. Костић не мора да се плаши закона; када га је наш закон тражио избегао је привођење и потом дошао на суд у време када му је то одговарало, без полиције и без казне за бекство, што би тешко било допуштено неком са мање јахти. У једном Костић није у праву, дугује он нешто Србији, можда грешим, али пошто савест није законска категорија остаје порез, или то важи само за оне који нису толики визионари да купе шећерану још док се нуди за шест евра.