TOPLICA MARJANOVIĆ

Posledice zagađenja životne sredine su globalne, a izvori lokalni. Svaki izvor je lociran na tačno određenom prostoru. Jedna od lokacija izvora zagađenja je grad Bor i njegova okolina. Stogodišnja eksploatacija i prerada rude bakra ostavile su ogromne rupe starih rudarskih kopova, brda odbačene jalovine, flotacijska jalovišta, degradirano zemljište, mrtve reke i zagađen vazduh.

Svaki građanin opštine Bor na svojim leđima "nosi" po 11.600 tona otpada. Svakog dana iz dimnjaka metalurgije u atmosferu odlazi više od 200 tona sumpor-dioksida. Duž Borske reke i Crnog Timoka, nanosima flotacijske jalovine, uništeno je 2.500 hektara plodnih njiva, bašti i voćnjaka. Kiselim kišama oštećeno je 60 odsto poljoprivrednog zemljišta u opštini. Kada je Rudarsko-topioničarski basen Bor imao novca finansirao je izučavanje uticaja zagađenja na zdravlje ljudi. Ta istraživanja su pokazala da je sadržaj arsena u mokraći i kosi metalurga dva puta veća nego kod stanovnika sela Zlot koje je dvadesetak kilometara udaljeno od topioničkih dimnjaka.

Rudarsko-topioničarski basen Bor se nalazi u procesu restrukturisanja i ovih dana biće objavljen tender za njegovu prodaju. "Čije je ekološko nasleđe?" – jeste najčešće pitanje koje se čuje, kao i konstatacija: "Naše zdravlje i naše njive nisu na prodaju." A i ko će da ih kupi? Kome trebaju bolesni radnici i njive prekrivene piritom?

Svetska banka finansira izradu studija neophodnih za proces privatizacije. Jedna od njih je i ekološka koja treba da odgovori na pitanje kako, ko, kojim sredstvima i u kom roku treba da sanira izvore i posledice zagađenja. Rok za završetak tog dokumenta bio je kraj maja. Da li je završen? Ako jeste zašto nije dostupan javnosti, što je obaveza po Zakonu o zaštiti životne sredine i međunarodnoj Arhuskoj konvenciji?

Novi vlasnik rudnika i metalurgije biće obavezan da sanira izvore zagađenja, primeni nove tehnologije i ispuštanje otpadnih voda i gasova svede u granicama međunarodnih normi. Ali šta će biti sa sanacijom posledica? Ko će da sanira napuštene kopove, stara jalovišta ispod kojih protiču reke, a oni su toliko oštećeni da preti pucanje, izlivanje jalovine i ekološka katastrofa mnogo većih razmera od one u Rumuniji koja je uništila živi svet u Tisi?

Brojne studije, pa i ove poslednje za potrebe privatizacije, pokazuju da za  modernizaciju metalurško-hemijskog kompleksa treba najmanje osamdeset miliona dolara, da bi zagađenje bilo svedeno na dopušteni nivo. Prilikom poslednje posete Boru, ministar Predrag Bubalo je izjavio da budući vlasnik u metalurgiju treba da uloži 30 miliona. Da li to znači da će mu biti dozvoljeno da nastavi sa zagađivanjem?

Najzad, ostaje najvažnije pitanje – gde se izgubio predlog iz početnih dokumenata Svetske banke da zaposlenima u RTB-u, starijim od 50 godina, treba omogućiti, dobrovoljno, prevremeno penzionisanje, zbog ekoloških rizika?

Opstanak Bora i Timočke krajine povezan je za racionalno i ekološki bezbedno korišćenje rudnog bogatstva.  Država je na potezu i treba da odluči: pravo na eksploataciju dati privatnim kompanijama, otpustiti i raseliti hiljade ljudi, zadužiti se stotinu miliona dolara da bi se sanirale posledice dosadašnjih zagađenja, ili sredstvima Nacionalnog investicionog fonda, obnoviti proizvodnju, uvesti nove, ekološki efikasne tehnologije, sačuvati rudno bogatstvo u svom vlasništvu, iskoristiti visoku cenu bakra, njegovih legura i plemenitih metala na svetskom tržištu, ostvariti profit i od tog profita sanirati posledice zagađenja i sačuvati savremene, nove gradove, Bor i Majdanpek i život u Timočkoj krajini.

Stručnjak za zaštitu životne sredine