Ponovo mrak

„Bil Kalahan, alijas Smog, dečak je sa mišijom kosom koji, zatvoren u sobu, čita knjige Filipa K. Dika i masturbira”, pisalo je nekad. Mnoge stvari su se promenile od tada. Pseudonim Smog je odbačen, sada nastupa pod vlastitim imenom. Čita, kako kaže, „ateističke pisce” Marka Tvena, Lavkrafta, Ijana Makjuana i druge. Ne znamo kako stoje stvari sa samozadovoljavanjem? Ali posle veze sa novom folk heroinom Džoanom Njusom verovatno je potreba za tom aktivnošću iščilela. Ili je možda pojačana? Ko zna?

Bilo kako bilo, Kalahan ima novi album „Sometimes I Wish We Were An Eagle”. Kritičari su manje-više jednoglasni da se radi o remek-delu. Stihovi iz uvodne numere „Jim Cain”: „I used to be darker, then I get lighter, then I get dark again” pokazuju redosled stvari u njegovom poetskom svetu. Mrak, tj. tama, ponovo je u centru.

Kalahan ovog puta, za razliku od Smog perioda, ima aktivniji odnos prema činjenici da nema svetla na kraju tunela. Ateizam, profinjena mizantropija i uverenost da iza golih činjenica svakodnevnog života nema ničega, omogućavaju mu da se orijentiše u mraku. Tako baždarena busola vodi Bila Kalahana i njegove ’slušače’ u neobične predele.

(/slika2)Album „Sometimes I Wish...” snimljen je u Ostinu. Glavni Kalahanov saradnik bio je ostinski muzičar Brajen Biti. Njegovi gudački i duvački aranžmani dali su ovoj, inače minimalističkoj muzici, nadnaravnu dimenziju koja naglašava njenu refleksivnu prirodu. Saradnja sa Bitijem zanimljiva je i zbog toga što Bila Kalahana dovodi u vezu sa Danijelom Džonstonom, psihotičnim rok genijem. Brajen Biti je, naime, Džonstonov zaštitnik i producent novijih izdanja. Povezao je dvojicu najneobičnijih rok autora. Jedan je duševni bolesnik, a drugi mizantrop i bezbožnik. Šešir dole za taj poduhvat.

Odgovore na velika pitanja u vezi s ljubavlju i bogom Kalahan traži iza lica, u svom unutrašnjem svetu. Neke nalazi u snu, kao što je slučaj sa numerom „Eid Ma Clack Shaw” čiji tekst delom predstavlja bunovni, nerazgovetni zapis nečeg što se javilo u snu. Kalahanov mirni bariton, u kontekstu neobičnog muzičkog okruženja koje čine folk melodije i „krautrock” ritmovi, u napevima „My Friend” i „All Thoughts Are Prey To Some Beast”, ima hipnotičko dejstvo. Omogućava onima koji ga slušaju da se i sami otisnu na introspektivnu ekskurziju.

Završni desetominutni oratorijum „Faith/Void” u kome se konstatuje da je došlo vreme da se odbaci bog („It’s time to put God away”), u svojoj smirenosti i muzičkoj uglađenosti, najopasniji je rokenrol koji se čuo poslednjih godina. Usamljeni ljudi u praznim sobama, koji su glavni protagonisti Kalahanovih napeva, zapravo su jedini revolucionari savremenog sveta. Prevrati u njihovima glavama donose im slobodu o kojoj drugi mogu samo da sanjaju.

Žikica Simić