Mag za dirigentskim pultom

Program Londonskog simfonijskog orkestra bio je u potpunosti po meri jednog od najvećih dirigenata današnjice, njihovog šefa dirigenta Valerija Gergijeva, pravog maga palice. U potpunosti ruski repertoar koncerta obuhvatio je Simfonijske igre Sergeja Rahmanjinova i Petu simfoniju Sergeja Prokofjeva, autora čiju muziku Gergijev tumači sa ogromnim uspehom u celom svetu.

Njegova karijera teče uzlaznom putanjom od momenta kada je pobedio na takmičenju Herbert fon Karajan u Berlinu, 1978. godine i od tada, kao dirigent Marijinskog teatra u Petrogradu, istovremeno nastupa sa najvećim svetskim orkestrima. Od januara 2007. posle trijumfalnog izvođenja kompletnih simfonija Prokofjeva, postaje šef-dirigent Londonskog simfonijskog orkestra.

U prvom delu njihovog beogradskog programa slušali smo kod nas retko izvođene Simfonijske igre op. 45 Sergeja Rahmanjinova, delo koje zahteva kreaciju i nadgradnju i od čije interpretacije ponajviše zavisi prijemčivost za slušanje i koherentnost, jer se sastoji iz velikog broja različitih nanosa i slojeva tuđe i sopstvene muzike. Složena faktura, zahtevna i ne uvek pitka, oplemenjena je neverovatnim učinkom dirigenta Gergijeva koji je svakom tonu, svakoj i najmanjoj notici, tempu, dinamici dao posebno značenje, praveći od razuđene partiture ekspresivan muzički ciklus kontrastnih igara.

Duboki duvački instrumenti, zatim srođene boje limenih instrumenata, prelazi iz jednog korpusa u drugi, neosetno i klizeći, osvajali su postepeno publiku.

Izostao je ove večeri solistički koncert, solistu je u jednom trenutku zamenio koncertmajstor, tako da je orkestru i dirigentu ostavljeno i da zameni solistu i da bude u glavnoj izvođačkoj ulozi. Koliko je samo u ovom orkestru bilo solista koji su pokazali mekane boje dubokih duvača, svaki akcentovani ton i uzmah u deonicama kontrabasa, solističke nastupe trombona, spojeve istih boja i nijansi među različitim instrumentima, flaute i oboe, na primer. Čak i u delikatnim uslovima ograničene akustike „Sava centra” sve ono što inače podrazumevamo da se ne može čuti, kod najvećih orkestara kao što je ovaj, ipak se čuje!

Interpretacija Valerija Gergijeva Pete simfonije Prokofjeva nije se ustezala u brzini, posebno kod drugog stava, ali je najveću pažnju posvetila jedinstvenom muzičkom toku koji skoro da nije imao pauze ni između stavova, pa je tekao kao opsežna simfonijska poema, još intenzivnija i dramatičnija nego što smo do sada slušali. Dobro raspoređene kulminacije ostavljale su prostor za iskazivanje brojnih situacija, solističkih nastupa i karakterizacije unutar orkestarskih grupa. Preciznost, snaga i monumentalnost dovedene do vrhunskog umetničkog izraza, dirigentu Gergijevu pripadali su kao elementarne osobine koje je izražavao sa lakoćom i jednostavnošću, kao da se poigrava. A muzika Prokofjeva odiše dubinom, složenošću, tenzijom i velikim nabojem.

Na „bis” dodati komad iz baleta „Romeo i Julija” Prokofjeva („Montegi i Kapuleti”) potvrdio je izuzetne vrednosti Londonskog simfonijskog orkestra i naročitog zvuka koji je ostvario dirigent Valerij Gergijev.