Маг за диригентским пултом

Програм Лондонског симфонијског оркестра био је у потпуности по мери једног од највећих диригената данашњице, њиховог шефа диригента Валерија Гергијева, правог мага палице. У потпуности руски репертоар концерта обухватио је Симфонијске игре Сергеја Рахмањинова и Пету симфонију Сергеја Прокофјева, аутора чију музику Гергијев тумачи са огромним успехом у целом свету.

Његова каријера тече узлазном путањом од момента када је победио на такмичењу Херберт фон Карајан у Берлину, 1978. године и од тада, као диригент Маријинског театра у Петрограду, истовремено наступа са највећим светским оркестрима. Од јануара 2007. после тријумфалног извођења комплетних симфонија Прокофјева, постаје шеф-диригент Лондонског симфонијског оркестра.

У првом делу њиховог београдског програма слушали смо код нас ретко извођене Симфонијске игре оп. 45 Сергеја Рахмањинова, дело које захтева креацију и надградњу и од чије интерпретације понајвише зависи пријемчивост за слушање и кохерентност, јер се састоји из великог броја различитих наноса и слојева туђе и сопствене музике. Сложена фактура, захтевна и не увек питка, оплемењена је невероватним учинком диригента Гергијева који је сваком тону, свакој и најмањој нотици, темпу, динамици дао посебно значење, правећи од разуђене партитуре експресиван музички циклус контрастних игара.

Дубоки дувачки инструменти, затим срођене боје лимених инструмената, прелази из једног корпуса у други, неосетно и клизећи, освајали су постепено публику.

Изостао је ове вечери солистички концерт, солисту је у једном тренутку заменио концертмајстор, тако да је оркестру и диригенту остављено и да замени солисту и да буде у главној извођачкој улози. Колико је само у овом оркестру било солиста који су показали мекане боје дубоких дувача, сваки акцентовани тон и узмах у деоницама контрабаса, солистичке наступе тромбона, спојеве истих боја и нијанси међу различитим инструментима, флауте и обое, на пример. Чак и у деликатним условима ограничене акустике „Сава центра” све оно што иначе подразумевамо да се не може чути, код највећих оркестара као што је овај, ипак се чује!

Интерпретација Валерија Гергијева Пете симфоније Прокофјева није се устезала у брзини, посебно код другог става, али је највећу пажњу посветила јединственом музичком току који скоро да није имао паузе ни између ставова, па је текао као опсежна симфонијска поема, још интензивнија и драматичнија него што смо до сада слушали. Добро распоређене кулминације остављале су простор за исказивање бројних ситуација, солистичких наступа и карактеризације унутар оркестарских група. Прецизност, снага и монументалност доведене до врхунског уметничког израза, диригенту Гергијеву припадали су као елементарне особине које је изражавао са лакоћом и једноставношћу, као да се поиграва. А музика Прокофјева одише дубином, сложеношћу, тензијом и великим набојем.

На „бис” додати комад из балета „Ромео и Јулија” Прокофјева („Монтеги и Капулети”) потврдио је изузетне вредности Лондонског симфонијског оркестра и нарочитог звука који је остварио диригент Валериј Гергијев.