Deca prate roditelje

Odnos prema prirodi i zajedničkom prostoru mislim da je direktno u vezi s razmišljanjem na duge staze i s odgovornošću prema budućnosti, kako svoje zemlje, tako i čitave planete. Situacija u ovom trenutku kod nas u tom pogledu nije zavidna i bilo je krajnje vreme da se pokrenu dugoročne akcije i mnoga pitanja od značaja za očuvanje životne sredine.

Mislim da odnos prema prostoru koji je zajednički za sve nema nikakve veze sa životnim standardom i sumom novca koju neko ima ili ne. Ne morate biti bogati da biste bili pažljivi i vodili o nečemu računa. Ali moram da kažem da je, bez obzira na nivo kulture i razvijenost nekih evropskih zemalja, odsustvo odgovornosti prema prostoru u kome se živi bilo rasprostranjeno u mnogim državama dok nisu uvedena veoma rigorozna pravila od značaja za njeno očuvanje. Tako da od zakona i istrajnosti u njihovom sprovođenju očigledno sve počinje. Jer zakoni predstavljaju jasan stav države o tome da li i u kojoj meri toleriše određenu vrstu ponašanja.

Ipak, odnos prema životnoj sredini u velikoj meri je i odraz vaspitanja i kulture ali i odnosa jednog naroda, kako prema sebi, tako i prema drugima. Svest o zajednici, briga o drugom je i razmišljanje o budućnosti. A mi isuviše često donosimo veoma kratkoročne odluke umesto da planiramo na duže staze. Takve navikenavešće ljude da se ponašaju po principu „posle mene potop” i „pa i drugi to rade”... Oba principa su pogubna, jer niti oslobađaju od lične odgovornosti, niti donose išta dobro, čak ni onome ko ih primenjuje.

Da bi ljudi bili svesni posledica svojih postupaka kad je životna sredina u pitanju, potrebna im je i prava informacija. I edukacija, koja počinje od najranijeg životnog doba. Prvenstveno u kući, gde roditelji svojim postupcima daju veoma jasne smernice deci o tome kako treba i kako ne treba. Deca ih prate, bilo da su ti uzori dobri bilo loši. Škole, osnovne i srednje, fakulteti sprovode razne akcije u vezi sa očuvanjem životne sredine, ali toga mora biti mnogo više.

Koliko vidim, dosta toga i dalje zavisi od entuzijazma i volje zaposlenih u prosveti . Zato i mislim da je ključ uspeha odgovornost i angažovanost svakoga od nas, s jedne strane, ali i jasno definisana pravila, s druge.

Mediji su kao i u mnogim stvarima nezaobilazan način da se na jednu ovako važnu temu skrene pažnja. I ukoliko se očuvanju životne sredine da dovoljno veliki medijski prostor, brzo će se osetiti rezultati, jer živimo u dobu u kome su odluke ljudi u velikoj meri određene informacijama koje dobijaju iz medija. Odgovornost medija je zato ogromna.

Mnogo je primera među evropskim zemljama koji pokazuju kako se uspešno i efikasno rešavaju ovi problemi i nema razloga da čitava akcija ukoliko se sprovede na ozbiljan i odgovoran način ne bude uspešna i kod nas.

Inicijativa je tu i sad je najvažnije istrajati i izboriti se za jedan pozitivan trend. Jer za početak, dovoljno je samo da svako pokaže malo pažnje i dobre volje.

Glumica