Деца прате родитеље

Однос према природи и заједничком простору мислим да је директно у вези с размишљањем на дуге стазе и с одговорношћу према будућности, како своје земље, тако и читаве планете. Ситуација у овом тренутку код нас у том погледу није завидна и било је крајње време да се покрену дугорочне акције и многа питања од значаја за очување животне средине.

Мислим да однос према простору који је заједнички за све нема никакве везе са животним стандардом и сумом новца коју неко има или не. Не морате бити богати да бисте били пажљиви и водили о нечему рачуна. Али морам да кажем да је, без обзира на ниво културе и развијеност неких европских земаља, одсуство одговорности према простору у коме се живи било распрострањено у многим државама док нису уведена веома ригорозна правила од значаја за њено очување. Тако да од закона и истрајности у њиховом спровођењу очигледно све почиње. Јер закони представљају јасан став државе о томе да ли и у којој мери толерише одређену врсту понашања.

Ипак, однос према животној средини у великој мери је и одраз васпитања и културе али и односа једног народа, како према себи, тако и према другима. Свест о заједници, брига о другом је и размишљање о будућности. А ми исувише често доносимо веома краткорочне одлуке уместо да планирамо на дуже стазе. Такве навикенавешће људе да се понашају по принципу „после мене потоп” и „па и други то раде”... Оба принципа су погубна, јер нити ослобађају од личне одговорности, нити доносе ишта добро, чак ни ономе ко их примењује.

Да би људи били свесни последица својих поступака кад је животна средина у питању, потребна им је и права информација. И едукација, која почиње од најранијег животног доба. Првенствено у кући, где родитељи својим поступцима дају веома јасне смернице деци о томе како треба и како не треба. Деца их прате, било да су ти узори добри било лоши. Школе, основне и средње, факултети спроводе разне акције у вези са очувањем животне средине, али тога мора бити много више.

Колико видим, доста тога и даље зависи од ентузијазма и воље запослених у просвети . Зато и мислим да је кључ успеха одговорност и ангажованост свакога од нас, с једне стране, али и јасно дефинисана правила, с друге.

Медији су као и у многим стварима незаобилазан начин да се на једну овако важну тему скрене пажња. И уколико се очувању животне средине да довољно велики медијски простор, брзо ће се осетити резултати, јер живимо у добу у коме су одлуке људи у великој мери одређене информацијама које добијају из медија. Одговорност медија је зато огромна.

Много је примера међу европским земљама који показују како се успешно и ефикасно решавају ови проблеми и нема разлога да читава акција уколико се спроведе на озбиљан и одговоран начин не буде успешна и код нас.

Иницијатива је ту и сад је најважније истрајати и изборити се за један позитиван тренд. Јер за почетак, довољно је само да свако покаже мало пажње и добре воље.

Глумица