„Resetovanje” odnosa između SAD i Srbije

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, 19. maja – Iako prilikom ispraćaja potpredsednika Džozefa Bajdena na prostore bivše Jugoslavije ovde nije bilo vanrednih mera bezbednosti kao u mestima u kojima ga dočekuju, ipak je za sutra predviđena vanredna, gotovo nezabeležena, koincidencija događaja – u Vašingtonu i Beogradu. Jer, dok predsednik Boris Tadić bude razgovarao s gostom, najvišeg američkog ranga u poseti Srbiji za poslednjih četvrt veka, u Beloj kući će njen novi šef Barak Obama primiti akreditivna pisma novog ambasadora Srbije Vladimira Petrovića.

Utisak je, za koji nema službene potvrde, da ta podudarnost nije slučajna. Njome se, reklo bi se, pojačava najava ovdašnjeg ovlašćenog „visokog zvaničnika” Obamine administracije, o čemu je „Politika” izvestila, da odnosi dve zemlje treba da se „resetuju” (što je izraz koji se upotrebljava za ponovni start kompjuterske komunikacije, naročito kad se u njoj ispostave problemi).

Da bi se naglasilo ono do čega je ovdašnjim zvaničnicima stalo – da nastupa faza „novog definisanja” odnosa između Amerike i Srbije.

U toj fazi pristupi budućnosti treba da se „otarase” neprijateljske bliske prošlosti, kada su dve zemlje bile na neprijateljskoj nozi, čiji je vrhunac bio u proleće pre deset godina, kada je NATO, na čelu sa SAD, bombardovao ondašnju SRJ – „da bi zaustavio njeno etničko čišćenje na Kosovu”.

Ukratko: počnimo iz početka, pri čemu ćemo uvažiti činjenicu da se ne slažemo o statusu Kosmeta. Vašington je, kao što je poznato, bio glavni zagovornik priznavanja te pokrajine Srbije kao nezavisne države, što je Beograd odbacio i, bez nove konfrontacije, zatražio konsultativno mišljenje Međunarodnog suda pravde.

Predstoji, naravno, dug proces traganja za „kompromisom” do koga, po međunarodnom pravu, treba da dođe iako se radi o višestruko neujednačenom odnosu snaga i principa. Prvo, prištinsku deklaraciju o nezavisnosti priznale su SAD i većina zemalja EU. Drugo, to je još daleko od ovdašnjeg cilja da južna pokrajina Srbije bude prihvaćena u UN kao država, jer je njeno osamostaljenje, proklamovano pre 15 meseci, priznalo 58 članica svetske organizacije koju čine 192 međunarodno priznate države. Treće, jedno od načela UN jeste neprikosnovenost teritorijalnog integriteta njenih članica. Četvrto, sadašnja „rešenja” na prostorima izvan Slovenije pa i Hrvatske očigledno nisu istrajna rešenja. Četvrto, nisu u skladu, najblaže rečeno, ni pristupi zapadnih i nezapadnih velikih sila kojih se situacija neposredno ili posredno tiče. Peto, tek treba da se nađe zajednički pristup SAD i EU „profilisanju” onog što je nekada bila Jugoslavija.

U svakom slučaju, bolje je razmenjivati mišljenja nego se ušančiti na pozicijama suprotstavljenih ispravnosti. Tome bi trebalo da doprinese i Bajdenova poseta Sarajevu, Beogradu i Prištini.

Sve te strane dobile su znatne podsticaje. Kosovo je učlanjeno u MMF. Srbija je od MMF-a dobila podršku u iznosu od blizu tri milijarde evra. Američki senatori su izglasali rezoluciju podrške „objedinjavanju” BiH, koja ne obavezuje nikoga ali skicira ovdašnju, reklo bi se, glavnu preokupaciju u američkim „nedovršenim poslovima na Balkanu”.

Za sutra programirani događaji – dolazak Bajdena iz Sarajeva u Beograd i predaja akreditivnih pisama ambasadora Srbije američkom predsedniku (inače čikaškim sugrađanima) tim manje deluju kao samo puka vremenska podudarnost. Simbolika je bitna u mnogim nedokučivostima. Pa i u diplomatiji „resetovanja” odnosa.     

M. Pantelić