Zemunski koren cionizma

Stiven Teodor Norman imao je 28 godina i radio je u britanskoj ambasadi u Vašingtonu kad je jednog hladnog novembarskog dana 1946. godine odšetao do mosta na Aveniji Masačusec, odložio svoj kaput od tvida na ogradu i skočio u smrt. Tog jutra saznao je da su mu otac i majka stradali u nacističkom koncentracionom logoru Terezin u okupiranoj Čehoslovačkoj.
Norman je bio jedini unuk Teodora Hercla, Jevrejina iz Budimpešte, koji se smatra osnivačem cionizma i jedini član porodice koji je delio Herclov san - da se Jevreji vrate u postojbinu i naprave sopstvenu državu. "Otići odande je kao umreti malo. Povratak znači novo rođenje i ja ću se vratiti", napisao je u svom dnevniku posle jedine posete Palestini, zadivljen razlikom između Jevreja koje je tamo sreo i onih koje je viđao u svojoj okolini. "Oni kontrolišu svoju sudbinu u zemlji koja pripada i meni. Zemlji koja me želi", tvrdio je ovaj britanski državljanin koji je rođen u Austriji kao Štefan Teodor Nojman, a ime je promenio pošto su ga roditelji kao dečaka pred Drugi svetski rat poslali u London da izbegne nacistički progon.

U sredu su njegovi posmrtni ostaci sahranjeni u Jerusalimu na groblju na Gori Hercl, gde osim tela osnivača cionizma leže i tela izraelskih vođa i heroja ratova. Telo Teodora Hercla preneto je tamo još 1949. iz Beča - u testamentu je naveo da želi da i on i njegova porodica budu sahranjeni u budućoj jevrejskoj državi - a prošle godine na ovom groblju sahranjeno je i dvoje njegove dece Paulina i Hans, iako su se rabini dugo protivili tome. Paulina je bila duševni bolesnik i po nekim izvorima umrla je u jednom francuskom sanatorijumu uzevši preveliku dozu morfijuma, dok je Hans primio hrišćanstvo, a potom se ubio zbog smrti svoje sestre. Samoubistva i pokrštavanje, ali i to što niko osim Stivena nije delio ubeđenja Teodora Hercla, bili su velika prepreka rabinima da dozvole sahranu, ali uz pomoć države i premijera Ehuda Olmerta taj je problem rešen. Izlaz je pronađen u pravilu po kojem samoubice mogu biti sahranjene na groblju ako su bolovale od genetskog mentalnog poremećaja, pa su tako u poslednjih godinu dana na Goru Hercl preneta tela troje od četvoro direktnih potomaka osnivača cionizma. Telo Normanove majke Trude nacisti su spalili u Terezinu.

"Norman je bio poslednji potomak. Nema više Herclovih", kaže istoričar Arijel Feldeštajn, dodajući da je posvećenost Teodora Hercla cionizmu imala teške posledice po njegovu porodicu i da je sahrana ostataka jedinog unuka "konačna moralna obaveza" prema čoveku koji je zapalio plamen među Jevrejima raseljenima po celom svetu.

Prva iskra tog plamena, međutim, pojavila se u Zemunu sredinom devetnaestog veka, kad je rabin Jehuda Alkalaj, potomak sefarda - Jevreja prognanih iz Španije - u svojoj sinagogi govorio o povratku u "Erec Jizrael". Pouzdano je utvrđeno da je porodica Hercl živela u Zemunu, da je deda osnivača cionizma išao u sefardsku sinagogu i da je mogao da čuje Alkalajevu ideju i da je prenese svom unuku. "Šta mi Jevreji činimo?", pitao se rabin. "Lutamo iz grada u grad po zakonima sveta i tražimo egzistenciju, ali ne odlazimo u Erec Jizrael, pa makar tamo jeli suvi hleb i pili vodu nevoljničku."

Kako piše akademik Predrag Palavestra, Jehuda Alkalaj je i ličnim primerom želeo da sunarodnicima pokaže pravi put, pa je 1874. napustio Zemun i nastanio se u Jafi: "Proročki i zastrašujuće zvuče njegove reči iz knjige ,Pozdrav Jerusalimu′", koju je napisao pred zidinama Beograda: "Ono što sam pisao u vezi sa godinom 1840. odnosi se na sto godina unapred, od danas do godine 1939. (...) koja će biti veoma gorka pod našim nebom i Gospod će podići svoj glas toga dana u znak žalosti i oplakivanja, kao za spomen sinu jedincu".

Prva knjiga rabina Alkalaja objavljena je u Beogradu pod naslovom "Putevi ugodni" 1837. godine, a odštampana je u državnoj štampariji Knjažestva Srbije. Bio je to, piše Palavestra, "važan kulturni događaj u životu Jevreja među Srbima i dobar znak snage jevrejske zajednice u Beogradu gde je još od ranije postojala jaka tradicija jevrejske pismenosti na hebrejskom i judeo-španskom jeziku".

Avi Beker, profesor političkih nauka na Univerzitetu Džordžtaun rekao je na memorijalnom skupu poslednjem potomku Teodora Hercla da "mentalne bolesti mogu da se pomešaju sa genijem i snovima". Hercl i Sigmund Frojd živeli su u istoj ulici u Beču, rekao je, ali se nikad nisu sreli. "Hvala Bogu za to, jer bi ga Frojd stavio na kauč i to bi možda bio kraj cionizma", našalio se Beker.