Neka ugledni građani recikliraju otpad

Aktuelna ekonomska kriza podsetila je mnoge vlade na vrednosti i vrline štednje, ali kada se „duh potrošnje” jednom pusti iz boce, on se više ne može lako obuzdati.
Prizori otpada potrošačkih društava, koje je na fascinantnim fotografijama ovekovečio kanadski fotograf Kris Džordan, zastrašuju. Oni opredmećuju novi „veliki strah”, strah savremene civilizacije – da će, ukoliko ne obuzda svoju potrošnju, možda okončati u davljenjuu sopstvenom đubretu. Isti svet koji je, od sedamdesetih naovamo, ponovo „izmislio” i promovisao neograničenu potrošnju, danas užurbano smišlja nove, svesnije i odgovornije oblike potrošnje, pre svega „zelenu” i „etičku” potrošnju. Trošiti „zeleno” znači voditi računa o ekološkim posledicama potrošačkih izbora: koristiti organsku hranu, promovisati razgradljive i reciklirane materijale, produžavati vek stvarima koje koristimo (nasleđivanjem ili kupovinom korišćenih stvari), sortirati kućno đubre i višestruko ga prerađivati i upotrebljavati, ali i bojkotovati kozmetičke proizvode koji doprinose narušavanju ozonskog omotača. Biti etičan kroz potrošačke izbore znači verovati da naši izbori mogu napraviti razliku. Kupovinom nekog proizvoda koji je proizašao iz „fer trejd” proizvodnog režima, građani pomažu razvoj lokalnih zajednica iz trećeg sveta, a ne profit velikihkorporacija.

Iz perspektive Srbije, ovoj globalnoj slici mogu se dodati lokalni valeri. Bahatost prema javnom prostoru vidljiva je svuda, od jezivih urbanističkih rešenja do zapuštenih ulica, što od komunalne nebrige, što od ljudi koji seju smeće. Priče o krađama svega što se sa javnih prostora može ukrasti – cvetni rasad iz uličnih žardinjera, saobraćajni znakovi čije su površine „dobre za pečenje paprika”, poklopci na šahtovima, već su dobile status savremenih urbanih legendi. Zemlju, vodu i vazduh zagađuje ko stigne, a kada se građani koji put i pobune zbog toga, sve se rešava već oprobanim metodom odlaganja ponuđenog rešenja.Događaji poput pomora ribe u Timoku i učestalih trovanja građana Bora i Pančeva nevažni su u poređenju s publicitetom koji se daje tržnim centrima, na čijim se otvaranjima politička elita pojavljuje mnogo redovnije nego na mestima bolnih ekoloških akcidenata.

I u prijemu potrošačke kulture, kao i u brojnim drugim slučajevima, otkriva se antagonistički obrazac mišljenja i ponašanja u čijem je središtu želja za promenom,ali izvedenom tako da se zapravo ništa ne menja. Evropske vrednosti i evropski zakoni su u redu, u principu, ali stvar stoji sasvim drugačije kada stavke zakona treba da se primene kako bi se ograničile tradicionalne bahatosti. Da promena ne bi bila samo kozmetička moraju se razmontirati same idejne i vrednosne pretpostavke ovakve pozicije među kojima su na prvom mestu samodopadljivost i uživanje u sopstvenoj jedinstvenosti, po principu „takvi smo ti mi”. Intervencija mora biti sveobuhvatna, sistematska i dugoročna i mora biti izvedena istovremeno na mnogo nivoa, a iza svih se mora osetiti jasna volja vlasti da menja obrasce razmišljanja i ponašanja. Po mom mišljenju, tri ključne reči za ovakvu reformu su: obrazovanje, obrazovanje i obrazovanje. U okviru ovog, u osnovi emancipatorskog projekta, moguće su razne aktivnosti, koje ću, zbog ograničenog prostora taksativno navesti (kao u ponudi u supermarketu): promocija „zelene” i „etičke” potrošnje, afirmativan,a ne potcenjivački odnos prema višestrukom korišćenju stvari, uvođenje predmeta „čuvari prirode” kao obaveznog u osnovne škole, promovisanje recikliranja i korišćenja obnovljivih izvora energije... U promociji svega navedenog ključnu ulogu trebalo bi da imaju mediji, a najveću snagu vidimu snazi ličnog primera političke i intelektualne elite. Neka svako od vas zamisli gradonačelnika/gradonačelnicu svog mesta kako dolazi biciklom na posao i ugledne građane koji uredno recikliraju svoj otpad, prodaju ga i novac ulažu u ozelenjavanje ili njime pomažu ugroženim sugrađanima... Možda deluje šašavo, ali samo to će zaista „očistiti Srbiju”.

*Docentkinja na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, autorka knjige „Antropologija potrošnje”