Некa угледни грађани рециклирају отпад

Актуелна економска криза подсетила је многе владе на вредности и врлине штедње, али када се „дух потрошње” једном пусти из боце, он се више не може лако обуздати.
Призори отпада потрошачких друштава, које је на фасцинантним фотографијама овековечио канадски фотограф Крис Џордан, застрашују. Они опредмећују нови „велики страх”, страх савремене цивилизације – да ће, уколико не обузда своју потрошњу, можда окончати у дављењуу сопственом ђубрету. Исти свет који је, од седамдесетих наовамо, поново „измислио” и промовисао неограничену потрошњу, данас ужурбано смишља нове, свесније и одговорније облике потрошње, пре свега „зелену” и „етичку” потрошњу. Трошити „зелено” значи водити рачуна о еколошким последицама потрошачких избора: користити органску храну, промовисати разградљиве и рециклиране материјале, продужавати век стварима које користимо (наслеђивањем или куповином коришћених ствари), сортирати кућно ђубре и вишеструко га прерађивати и употребљавати, али и бојкотовати козметичке производе који доприносе нарушавању озонског омотача. Бити етичан кроз потрошачке изборе значи веровати да наши избори могу направити разлику. Куповином неког производа који је произашао из „фер трејд” производног режима, грађани помажу развој локалних заједница из трећег света, а не профит великихкорпорација.

Из перспективе Србије, овој глобалној слици могу се додати локални валери. Бахатост према јавном простору видљива је свуда, од језивих урбанистичких решења до запуштених улица, што од комуналне небриге, што од људи који сеју смеће. Приче о крађама свега што се са јавних простора може украсти – цветни расад из уличних жардињера, саобраћајни знакови чије су површине „добре за печење паприка”, поклопци на шахтовима, већ су добиле статус савремених урбаних легенди. Земљу, воду и ваздух загађује ко стигне, а када се грађани који пут и побуне због тога, све се решава већ опробаним методом одлагања понуђеног решења.Догађаји попут помора рибе у Тимоку и учесталих тровања грађана Бора и Панчева неважни су у поређењу с публицитетом који се даје тржним центрима, на чијим се отварањима политичка елита појављује много редовније него на местима болних еколошких акцидената.

И у пријему потрошачке културе, као и у бројним другим случајевима, открива се антагонистички образац мишљења и понашања у чијем је средишту жеља за променом,али изведеном тако да се заправо ништа не мења. Европске вредности и европски закони су у реду, у принципу, али ствар стоји сасвим другачије када ставке закона треба да се примене како би се ограничиле традиционалне бахатости. Да промена не би била само козметичка морају се размонтирати саме идејне и вредносне претпоставке овакве позиције међу којима су на првом месту самодопадљивост и уживање у сопственој јединствености, по принципу „такви смо ти ми”. Интервенција мора бити свеобухватна, систематска и дугорочна и мора бити изведена истовремено на много нивоа, а иза свих се мора осетити јасна воља власти да мења обрасце размишљања и понашања. По мом мишљењу, три кључне речи за овакву реформу су: образовање, образовање и образовање. У оквиру овог, у основи еманципаторског пројекта, могуће су разне активности, које ћу, због ограниченог простора таксативно навести (као у понуди у супермаркету): промоција „зелене” и „етичке” потрошње, афирмативан,а не потцењивачки однос према вишеструком коришћењу ствари, увођење предмета „чувари природе” као обавезног у основне школе, промовисање рециклирања и коришћења обновљивих извора енергије... У промоцији свега наведеног кључну улогу требало би да имају медији, а највећу снагу видиму снази личног примера политичке и интелектуалне елите. Нека свако од вас замисли градоначелника/градоначелницу свог места како долази бициклом на посао и угледне грађане који уредно рециклирају свој отпад, продају га и новац улажу у озелењавање или њиме помажу угроженим суграђанима... Можда делује шашаво, али само то ће заиста „очистити Србију”.

*Доценткиња на Одељењу за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду, ауторка књиге „Антропологија потрошње”