Smanjenje efekta staklene bašte

Hemičar dr Vasilije Manović iz Beograda je, pre četiri godine, dobio ponudu kanadskog Saveta za prirodne nauke i inženjering da se usavršava u laboratorijama “Kanmeta”, uglednog naučnog centra za energetske tehnologije u glavnom gradu Kanade, Otavi. Nakon postdoktorskog usavršavanja, od 2008. je nastavio rad na projektu za koji je 2007. dobio nagradu kanadskog Ministarstva za prirodne resurse. Tokom naučno-istraživačke karijere dr Manović se najvećim delom bavio pitanjima zaštite životne sredine, pre svega uticajem termoenergetskih postrojenja koja koriste fosilna goriva na životnu sredinu. Ispitivao je procese koji se odigravaju tokom sagorevanja fosilnih goriva, pre svega uglja, a koji utiču na emisiju sumpordioksida. U novije vreme učestvuje u razvoju novih tehnologija sa smanjenom emisijom ugljendioksida.

Manović ističe da termoelektrane koje koriste fosilna goriva predstavljaju najznačajniji izvor ugljen-dioksida, gasa koji u najvećoj meri doprinosi štetnim klimatskim promenama. Jedna od mogućnosti za smanjenje efekta staklene bašte je odstranjivanje ugljen-dioksida iz proizvoda sagorevanja i njegovo skladištenje u podzemne formacije. Na taj način iz podzemnih formacija se eksploatiše ugljenik u obliku goriva kao što su ugalj i nafta a vraća se „istrošen” u obliku tečnog ugljen-dioksida, koji tako uskladišten nije štetan ili je neuporedivo manje štetan nego u atmosferi. U celom postupku tehnološki najzahtevnije je izdvajanje ugljen-dioksida i njegovo koncentrovanje, da bi bio pogodan za prevođenje u tečno stanje, transport i skladištenje. Za sada ne postoji tehnologija koja bi omogućila ekonomski prihvatljivo izdvajanje ugljen-dioksida, zbog čega se u svetu intenzivno radi na rešavanju tog problema. Jedan od najperspektivnijih metoda zasniva se na korišćenju materijala (sorbenata) baziranih na kreču. Oni se dobijaju od vrlo jeftine sirovine krečnjaka, a osim prečišćavanja otpadnih gasova od ugljen-dioksida istovremeno omogućavaju i odstranjivanje sumpor - dioksida. Na razvoju te tehnologije u Kanadi intenzivno radim više od tri godine, kaže on.

(/slika2)Osvrnuvši se na stanje životne sredine u Srbiji Manović ističe da je ono daleko od dobrog. Svima je poznato da na saobraćajnicama Srbije ima i mnogo starih automobila koji, uz loš kvalitet goriva, pogoršavaju kvalitet vazduha.

Sušenje šuma je direktna posledica emisije sumpordioksida, bilo da se radi o termoelektranama, metalurškim ili naftno–hemijskim kompleksima

– Rešenje, ili bolje reći ublažavanje takvih problema, moguće je modernizacijom ili zamenom postojećih tehnoloških procesa, upotrebom novijih automobila. Sem toga i naš odnos prema životnoj sredini treba da se promeni. To se može postići, pre svega, razvijanjem svesti o potrebi zaštite prirodne sredine. Ovde, u Otavi je moguće videti da neko na javnom mestu, na primer, u gradskom prevozu, uzme neki otpadak koji on nije bacio i odnese ga do korpe za smeće. Takođe, ovde se pored puteva ne može videti razbacano smeće, čemu doprinose i oštre kaznene odredbe. Mislim da bi i većinu nesavesnih vozača ili putnika u Srbiji prošla želja da tokom vožnje izbacuju otpatke kroz prozor kada bi, kao ovde u Kanadi, na znaku pored puta videli da je kazna za takvo ponašanje 500 dolara – kaže Manović.

On na kraju zaključuje da u Srbiji ima nezagađene prirode, kao što su, recimo, Stara planina i kanjon Uvca. Ali, na žalost, prema tim prirodnim bogatstvima koje smo nasledili od prethodnih generacija, se ne odnosimo kako bi trebalo Prema prirodnim dobrima treba da se odnosimo kao prema neprocenjivim dragocenostima, koje jednostavno ne smemo da dozvolimo da olako izgubimo kao što, na žalost, činimo.