Nejasna sudbina zemlje Šumanovića

Šid – Nekada moćna šidska Mesna industrija "Srem" pala je u stečaj i nedavno postala vlasništvo sada moćne mesne industrije "Big bul" iz Bačinaca, sela kod Šida. Ne bi imalo nikakve veze sa poznatom Galerijom slika "Sava Šumanović" u Šidu da "Srem" početkom prošle decenije nije, političkom voljom, pripojio sebi ratarsku, stočarsku i voćarsku proizvodnju društvenog sektora skoro cele šidske opštine. Pa ni to ne bi imalo veze sa slikarskom zadužbinom da u pripojenim imanjima nije bilo i osam jutara zemlje koja pripada Galeriji. Kako se Galerija ne bavi poljoprivrednom proizvodnjom, osam jutara zemlje obrađivalo je neko od šidskih društvenih poljoprivrednih preduzeća. To se smatralo prirodnim zbog "rodbinskih" veza između društvenog i opštinskog, u čijem okrilju je bila i Galerija. Sada je sve društveno zemljište postalo privatno, pa i onih osam jutara zemlje poklonjene Galeriji slika "Sava Šumanović".

Godine 1952, na desetogodišnjicu streljanja Save Šumanovića na sremskomitrovačkom pravoslavnom groblju, u poznatoj ustaškoj akciji smanjivanja broja Srba u Sremu, slikareva majka Persida darovala je Šidu njegovu nemerljivo vrednu umetničku ostavštinu. Darujući narodu 417 ulja, majka Persida je sa slikama poklonila i porodičnu kuću, i osam jutara obradivog zemljišta. Slike je dala da ih narod čuva i gleda, kuću je dala da se slike u nju smeste, a zemlju je dala da se prihodima od obrađivanja pomogne izdržavanje galerije.

Sudbina slika i porodične kuće ispunila se prema želji majke Perside, a možda i preko njenih očekivanja, kroz instituciju sada već slavne Galerije "Sava Šumanović". Zadužbinska namena obradive zemlje, međutim, još se nije ispunila. Čak ima izgleda da se nikada ne ispuni. Galerija "Sava Šumanović" do danas nije prihodovala nijedan dinar od svog zemljišta, a, što je još čudnije, ne zna ni ko gazduje zemljištem.

Uprava Galerije "Sava Šumanović" u minulim decenijama nekoliko puta je pokušavala da uđe u trag zadužbinskom zemljištu i da ga vrati iz očigledno nelegalnog raspolaganja. Nije u tome uspela, jer su se isprečili birokratski nemar i potcenjivanju važnosti uvođenja Galerije u svoj zemljišni posed. Jednostavno, trebalo je da se neko lati posla i, uz pomoć zemljišnih knjiga i starijih komšija, nađe osam jutara darovanih galeriji.

Možda bi zaborav još dublje zaturio šest jutara zemljišta Šumanovića da se ovog nije setio odbornik Pavle Čikarić, inače i bivši predsednik Upravnog odbora Galerije. Čikariću je, naprosto, bilo čudno da Galerija ne raspolaže svojim zemljištem već pola veka, a u njenoj dokumentaciji nema ni traga o eventualnoj promeni vlasništva.

– Postoji mogućnost da je zemljište nekome "nadeljeno" u komasaciji, ali pravo Galerije opet ne može da se poništi – kaže Čikarić. – Da je bilo volje i entuzijazma to bi se davno razjasnilo. Prema sremačkim merilima, osam jutara zemlje i nije neko imanje, toliko imaju najsitniji zemljoradnici. Ali, za Galeriju, koja teško dobija novac za materijalne troškove, prihod od zemljišta bio bi od velike koristi.

Direktorka galerije Vesna Burojević kaže da zemljište ne može propasti u zemlju i da će to pitanje jednom da bude rešeno.– Ono je obuhvaćeno darovnim ugovorom između majke Perside i opštine, a to ne može da se opozove. Opština je ispoštovala svoje obaveze iz ugovora, pa danas imamo jednu od najpoznatijih srpskih zadužbina, galeriju velikog ugleda. Nije na nama iz galerije da ovim pitanjem agresivno pritiskamo opštinu, svog osnivača, koja izdržava galeriju dajući joj znatna novčana sredstva, ali se trudimo da se pronađe i zadužbinsko zemljište. Opština sigurno neće dozvoliti da se osam jutara zemljišta izgubi. Naravno, nama bi takav prihod koristio u opremanju Savinih slika, popravljanju ramova i objavljivanju građe o Savinom životu i stvaralaštvu, jer novca u ovakvoj ustanovi nikada nema dovoljno – kaže Vesna Burojević.