SENAT SRBIJE

Regionalizacija i decentralizacija svakako su najznačajnije konstitucionalne teme kojima se naša politička javnost bavila tokom proteklih nekoliko godina. Političke kalkulacije, demagoško-izborna podmićivanja najsiromašnijih krajeva i težnja ka federalizaciji (u nekim slučajevima raspadu) Srbije, učinili su da, baš kao i tokom mukotrpnog procesa stvaranja mitrovdanskog ustava, načelna pitanja ustupe mesto pojedinostima, ideologija borbi za moć, veliki ideali – političkom manevru.

Posle gotovo dve decenije postojanja naše „Druge republike”, izvesno je da su Miloševićev režim i potonje demokratske vlade saglasni u tome da ne treba mnogo menjati ustavnu geografiju koja Srbiju vidi kao republiku sa dve autonomne pokrajine. Jednoj pokrajini, vlasti su istina, posredstvom formule „više od autonomije, manje od nezavisnosti” spremne da priznaju 95 odsto kapaciteta državne nezavisnosti. Očigledna asimetrija trebalo bi da bude nastavljena i u novoj regionalizaciji. Tako bi AP Vojvodina i Kosmet, takođe, bili i regioni, istina njihova autonomija ne bi bila istovetna statusu regiona Beograda, a da ne spominjemo „inventivno” zamišljene istočni, zapadni, centralni i južni region. Možda se i dogodi čudo, pa vlada koja se teško odriče novca (recimo magičnih sedam odsto koji su slovom Ustava odvojeni za Vojvodinu) prihvati da deo budžetskih prihoda prosledi regionima. Međutim, osim nove administracije i nade u evropske fondove, regioni od centralnih vlasti mogu pre svega da očekuju tutorstvo, pošto one već pokazuju rešenost da same određuju čak i njihove granice, te broj oblasti u njihovom sastavu. Crvena nit koja povezuje sve vlasti „Druge republike” jeste činjenica da je prioritet na ličnoj moći i namirenju klijenata iz provincije, interesi građana, naše države i srpskog naroda su u drugom, pa i trećem planu.

Spomenutim polumerama, koje su mnogi zagovornici regionalizma već kritikovali, nedostaje i politička dimenzija. Kada ostali segmenti ne funkcionišu ovaj se faktor konačno neizbežno nametne. Videli smo kako poslanici iste stranke ne slede istovetnu političku ideju u Skupštini AP Vojvodine i u Narodnoj skupštini Srbije. Pri tom, Predlog statuta APV predviđa nekakve zajedničke komisije koje bi trebalo da usklađuju politiku republike i pokrajine. Da li će regioni, pošto potvrde nefunkcionalnost države i polovičnost regionalizacije zatražiti federalizaciju države ili će do ovog procesa doći stupanjem države u EU?

Da li je uspostavljanje gornjeg doma ili senata, čiji bi članovi bili nepocredno birani iz velikih izbornih jedinica koje se obavezno ne bi podudarale sa regionima niti oblastima, jedina alternativa ovakvom razvoju?

O reformi Narodne skupštine govori se isključivo u kontekstu umanjenja njenih troškova. Poslovična neaktivnost skupštine i njena rasipnost uveličavani su pravim medijskim kampanjama protiv parlamentarizma. Ipak, možda će osnivanje senata, čiji bi članovi bili birani tako da daju veći politički značaj nerazvijenim krajevima iz kojih se stanovništvo iseljava, omogućiti skupštini neophodnu ravnotežu, veći autoritet u odnosu na već prenaglašenu vlast vlade i preveliki uticaj šefa države? Ova reforma ne bi bila skupa: Narodna skupština ne bi trebalo da ima više od stotinu poslanika, a senat bi mogao da ima između 30 i 40 članova.

Slobodan Jovanović je pre stotinu godina tvrdio da sa izuzetkom balkanskih i južnoameričkih država sve ostale nezavisne zemlje u svetu imaju dvodome parlamente. Ova činjenica nije se mnogo promenila: sada su se balkanskim državama pridužile skandinavske, bliskoistočne, pojedine afričke zemlje i NR Kina. Od Gige Geršića do pisaca ustava iz devedesetih godina kod nas preovlađuje mišljenje kako je ideja gornjeg doma nekakav recidiv aristokratskih politika. Ipak, istorija moderne ustavnosti, od Druge Francuske republike, do savremenih primera (Ruske Federacije, Republike Slovenije, Indije, Francuske i Italije) pokazuje sasvim drugačije stanje stvari. Baš kako je pre stotinu godina trebalo da ograničava vladara i umeri brzopletu moć skupštine, tako bi danas jedan senat mogao da onemogući federalizaciju i možda raspad Srbije, doprinese političkoj važnosti nerazvijenih krajeva, bude nezavisna spona oblasti i države, urazumitelj skupštine i umeritelj predsednika republike.

Sve primedbe ideji dvodomog parlamenta mogle bi, c obzirom na plitke ekonomske temelje i izbledele, kratkoveke tradicije, biti postavljene i našoj demokratiji. Najveći otpor ovoj zamisli pružiće vlasti, čije bi nečinjenje i polovične mere mogla donekle da ograniči upravo ova institucija i složenija procedura.

Napredni klub