Šut zatrpava prestonicu

Građevinski otpad i šut, to jest gomila betona i cigli, deluju najmanje opasno od svih vrsta smeća razbacanih širom divljih deponija, koje su odavno opasale grad. Istina je, međutim, da i taj otpad može biti i te kakva pretnja po zdravlje ljudi. Osim što se u šutu ponekad nalaze i azbestna vlakna, poznata po zloćudnom delovanju na organizam čoveka, građevinski otpad sadrži bacile, bubašvabe i razne uginule životinje iz porušenih kuća, na čijem mestu preduzimači zahuktalo dižu velelepna zdanja, ne obazirući se što će možda izazvati zarazu rasturajući otpatke po obližnjim travnjacima.

Građevinske firme ne mogu da se izvlače čak ni na opravdanje da su troškovi odvoženja na propisnu deponiju i pravilnog odlaganja ove vrste otpada preterano visoki. Naprotiv, postupanje po zakonu ne bi ih mnogo koštalo, tako da ih zaustavljaju samo škrtost i lenjost. Neodgovorni, sudeći po najavi Olivera Dulića, ministra životne sredine i prostornog planiranja, neće moći još dugo da opstanu jer će uskoro morati da dokažu da su se otpada otarasili na način koji nikome neće škoditi.

– Zakon o upravljanju otpadom podrazumeva da i građevinska preduzeća, pod pretnjom strogih kazni, moraju svoj otpad da odlože na zvaničnu deponiju, gde će biti uskladišten tako da ne predstavlja ni ruglo ni opasnost. Razmišljamo da izdavanje građevinske dokumentacije uslovimo dokazima da je firma odnela otpad na mesto predviđeno za njega – kaže Aleksandra Damnjanović-Petrović, zamenik ministra.

Mada građevinski otpad u većini slučajeva nije opasan, ogromne količine rasparčane svuda po gradovima povećavaju šanse da se među šutom nađu i ostaci koji jesu zdravstveni i ekološki rizik. Beogradom, srpskim gradom u kojem su se građevinci najviše razmahali, razastrto je barem oko 1.500.000 kubnih metara šuta, što je, kako ocenjuje Goran Trivan, gradski sekretar za zaštitu životne sredine, „strašna količina”.

– Sreća je što građevinski otpad načelno nije opasan, ali veoma je ružno kada ga vidite razbacanog. Pošto ih odvoženje i odlaganje otpada ne košta mnogo, takvo ponašanje građevinaca može da se objasni samo pukom neodgovornošću – naglašava Trivan.

Troškovi, da budemo precizni, ne premašuju hiljadu dinara po kamionu, potvrđuju i građevinci. To nije neizdrživo ni za male firme, koje najčešće i imaju građevinski otpad zato što rade na neuređenim lokacijama, koje treba raseliti, razrušiti postojeće objekte i raščistiti parcelu. Stari kućerci se pretvaraju u hrpu otpada, u kojoj se kriju i svakakve opasne crkotine i toksični azbest, prevaziđen u savremenoj gradnji ali čest u nekadašnjim konstrukcijama. Pošto građevinskog prostora ponestaje i sve više starih kvartova se ruši kako bi nastale nove zgrade, treba sprečiti da se iz parčića sravnjenih udžerica gradom ne razmile zaraze.

V. Vukasović