Umetnost je kockanje

Specijalno za „Politiku”
Slavni meksički pisac, scenarista i reditelj Giljermo Arijaga, jedan od najuticajnijih literarnih stvaralaca savremene meksičke književnosti i španskog govornog područja, sutra uveče u Novom Sadu proglasiće međunarodni festival „Sinema siti” otvorenim.

Arijaga na novosadski festival i u Srbiju stiže zahvaljujući dvogodišnjem angažmanu Dubravke Lakić, filmskog kritičara našeg lista i selektora premijernog internacionalnog programa SSIFF-a. Specijalnom gostu festivala sutra uveče biće uručena nagrada Ibis za doprinos svetskom filmu, a u njegovu čast organizovan je i program retrospektive filmova za koje je pisao scenario – među njima su „Pseća ljubav”, „21 gram” i „Vavilon” (sva tri sa rediteljskim potpisom Alehandra Gonzalesa Injaritua), kao i film „Dolina u plamenu” koji je Arijaga režirao. Uz filmski program, festival priređuje i promociju dva Arijagina romana – „Sladak miris smrti” (u prevodu Srđe Sardelića) i „Bufalo noći” (u prevodu Biljane Bukvić Isailović), koji su se na srpskom jeziku pojavili u izdanju kuće „Dejadora”( urednik je Mirjana Teofanović).

„Politika” danas ekskluzivno objavljuje intervju sa Giljermom Arijagom, vođen elektronskim putem tik pred njegov put iz Meksiko Sitija do beogradskog aerodroma...

Kako za sebe uvek kažete da ste, pre svega, pisac, zanima me ko su bili Vaši uzori u meksičkoj književnosti? I zbog kojih njihovih vrlina?

Na mene su uticala dva velika pisca: Huan Rulfo i Martin Luis Gusman. Od prvog sam naučio da svaka priča zahteva da bude ispričana na drugačiji način i upotrebu jezika kao svedočanstvo identiteta i tradicije. Od Martina Luisa Gusmana, izvanrednog pisca Meksičke revolucije i pisca neizmerne pripovedačke snage, naučio sam koliko je važna preciznost u jeziku i u konstrukciji rečenice kako bi pripovedanje bilo snažnije i podsticajnije. Od obojice, kao i od ostalih pisaca koji su uticali na mene, naučio sam da u središtu pripovedačke ili dramske estetike mora da se nalazi čovekova priroda.

Da li je tačno da savremena meksička književnost nije na nivou savremenog meksičkog filma? Kako se uopšte dogodilo čudo zvano savremeni meksički film?

Ne bih se usudio da tvrdim tako nešto. Mislim da postoji sjajna nacionalna književnost koja se otvara malo pomalo. Ono što je ponekad potrebno jednom društvu jeste delo koje uliva pouzdanje i sigurnost ostalima. Mislim, i to kažem sasvim skromno, da je film „Pseća ljubav” bio takvo delo koje je pomoglo da se oslobodi zatomljeno samopouzdanje meksičkih filmskih stvaralaca.

Veoma su mi se svidele Vaše reči: ja sam lovac koji piše. Šta to znači? Lov – šta je to?

Ja sam lovac. To sam bio celog svog života. Za mene je lov ritual, duboko, suštinsko približavanje tajnama prirode: smrti, životu, lepoti, okrutnosti. I u mojim knjigama kao i u mom filmskom radu, junaci se ponašaju poput lovaca, dok teme kruže unutar protivrečnosti koje se zovu smrt/život. Sem toga, mislim da je lov lek protiv otuđenja. Lovac odlazi na mesto gde životinja živi, upoznaje je, prati je, vreba je, ubija je i potom je pojede. Ne kao domaćica koja kupuje meso krava koje nikada u svom životu nije videla.

Mnogo puta sam čula prigovor da meksičkoj književnosti, i hispanoameričkoj uopšte, nedostaju strogost, preciznost, čvrsta konstrukcija... Kakvo je Vaše mišljenje o odnosu između strogosti, ili discipline, i pisanja?

Mislim da meksičkoj književnosti prevashodno nedostaje određivanje sopstvenog identiteta. Ona je to ranije uspela da postigne, ali je potom, usled ogromne želje da postane svetska, izgubila sopstvenu originalnost i snagu. Verujem u strogost kao jedini način rada. Prvi pasus romana „Bufalo noći” napisao sam osam stotina puta. Čak i scenarija pišem sa strogošću i u mnogo verzija.

Šta treba da radi pisac kako bi ostao u formi?

Da bude prisutan u životu. Da voli, želi, da se tuče, suočava, da prašta, da se troši emotivno, da živi, eksperimentiše, da prihvata.

Vaše omiljene teme su: ljubav, odanost, laž, izdaja, nemogućnost komunikacije, i sve to u okrilju stalnog prisustva smrti. Šta je u pozadini svakog postupka Vaših junaka?

U pozadini svakog postupka mojih junaka je osećanje ljubavi i života. To su junaci koji žive u protivrečnosti i na ivici. Otuda smrt, jer bez osećanja smrti lišeni smo celovitog osećanja života.

Kažete da se u umetnosti treba kockati, kockati na sve ili ništa. Zašto?

Umetnost je po definiciji kockanje. I što je ulog veći, delo je zanimljivije. Umetnost nije u stanju da ponudi odgovore, ali ona podstiče zapitanost. I što više pitanja podstiče, snažnija je i moćnija.

A Meksiko, da li je on neiscrpna tema sa svojim neizmerno bogatim kulturnim i tradicionalnim koloritom?

Pojedini meksički stvaraoci kažu da je Meksiko, kao književna supstanca, presušio. Za mene je Meksiko neiscrpna književna tema. Štaviše, svaka ljudska zajednica, ma kako bila malena, neiscrpna je tema. To je jedna od Foknerovih lekcija da se čak i ako govorimo samo o svom narodu, može ostvariti univerzalnost i veliko približavanje ponorima čovekove prirode. Meksiko je veoma snažna država, sa ogromnim protivrečnostima koje daju sirovo, nefiltrirano iskustvo. U Meksiku se, kao u eksploziji, stapaju društvene klase, rase, kulture, tradicije. I s ponosom mogu da kažem da je Meksiko jedna od najmanje konzervativnih zemalja u svetu. Što jednom umetniku dopušta slobodu i dijalog.

Već više od dvadeset pet godina imate iskustvo univerzitetskog profesora. To je zadivljujuća činjenica, budući da ste pedesetogodišnjak. Kakvo nadahnuće nalazite u radu sa studentima?

Preciznije, trideset godina predajem. Prvi put sam to prestao da radim zbog posvećenosti filmu „Dolina u plamenu”, mada već nastojim da se vratim katedri. Biti učitelj čoveka ispunjava dubinskim ponosom. Dodirnuti nečiji život i promeniti ga jedno je od najvećih zadovoljstava koje možemo imati u profesionalnom pogledu. Učenici uvek znače izazov, potragu, dijalog sa generacijske distance. Znače svežinu, nadu, bol, sukob. A to je ono najbolje što čini život.

A sada, da dodirnemo film. Vaši romani i priče su filmovi zatočeni između korica jer obiluju svim filmskim elementima: dobrom pričom, dinamikom, kretanjem, svetlom, kadrom... Kakav je odnos između književnosti i filma?

Ja bih rekao obrnuto: moji filmovi su književnost. Video sam filmske adaptacije svojih romana i shvatio da su oni apsolutno književni i gotovo nemogući za adaptaciju. Nasuprot tome, filmovi za koje sam pisao scenarija poseduju književne strukture koje sam izvlačio iz romana i života. Jednom sam poželeo da na filmu ostvarim strukturu sličnu strukturi Foknerovog romana „Buka i bes”... i, rezultat je bio: „Pseća ljubav”. Film „21 gram” polazi od strukture priče„U miru”; napisao sam je kada sam imao 25 godina i ona je objavljena u zbirci „Povratak 201”.

Mislim da moja literatura pripada jednoj veoma jasnoj tradiciji: tradiciji pričanja povesti o ljudskoj prirodi. Koreni te drevne tradicije su u antičkoj Grčkoj i Bibliji. Ima li filmskije priče od „Ilijade”? Nju nastavljaju Stendal, Dostojevski, Tolstoj, Martin Luis Gusman, Rulfo. A osećam da njoj i ja pripadam.

Biljana Isailović