Уметност је коцкање

Специјално за „Политику”
Славни мексички писац, сценариста и редитељ Гиљермо Аријага, један од најутицајнијих литерарних стваралаца савремене мексичке књижевности и шпанског говорног подручја, сутра увече у Новом Саду прогласиће међународни фестивал „Синема сити” отвореним.

Аријага на новосадски фестивал и у Србију стиже захваљујући двогодишњем ангажману Дубравке Лакић, филмског критичара нашег листа и селектора премијерног интернационалног програма ССИФФ-а. Специјалном госту фестивала сутра увече биће уручена награда Ибис за допринос светском филму, а у његову част организован је и програм ретроспективе филмова за које је писао сценарио – међу њима су „Псећа љубав”, „21 грам” и „Вавилон” (сва три са редитељским потписом Алехандра Гонзалеса Ињаритуа), као и филм „Долина у пламену” који је Аријага режирао. Уз филмски програм, фестивал приређује и промоцију два Аријагина романа – „Сладак мирис смрти” (у преводу Срђе Сарделића) и „Буфало ноћи” (у преводу Биљане Буквић Исаиловић), који су се на српском језику појавили у издању куће „Дејадора”( уредник је Мирјана Теофановић).

„Политика” данас ексклузивно објављује интервју са Гиљермом Аријагом, вођен електронским путем тик пред његов пут из Мексико Ситија до београдског аеродрома...

Како за себе увек кажете да сте, пре свега, писац, занима ме ко су били Ваши узори у мексичкој књижевности? И због којих њихових врлина?

На мене су утицала два велика писца: Хуан Рулфо и Мартин Луис Гусман. Од првог сам научио да свака прича захтева да буде испричана на другачији начин и употребу језика као сведочанство идентитета и традиције. Од Мартина Луиса Гусмана, изванредног писца Мексичке револуције и писца неизмерне приповедачке снаге, научио сам колико је важна прецизност у језику и у конструкцији реченице како би приповедање било снажније и подстицајније. Од обојице, као и од осталих писаца који су утицали на мене, научио сам да у средишту приповедачке или драмске естетике мора да се налази човекова природа.

Да ли је тачно да савремена мексичка књижевност није на нивоу савременог мексичког филма? Како се уопште догодило чудо звано савремени мексички филм?

Не бих се усудио да тврдим тако нешто. Мислим да постоји сјајна национална књижевност која се отвара мало помало. Оно што је понекад потребно једном друштву јесте дело које улива поуздање и сигурност осталима. Мислим, и то кажем сасвим скромно, да је филм „Псећа љубав” био такво дело које је помогло да се ослободи затомљено самопоуздање мексичких филмских стваралаца.

Веома су ми се свиделе Ваше речи: ја сам ловац који пише. Шта то значи? Лов – шта је то?

Ја сам ловац. То сам био целог свог живота. За мене је лов ритуал, дубоко, суштинско приближавање тајнама природе: смрти, животу, лепоти, окрутности. И у мојим књигама као и у мом филмском раду, јунаци се понашају попут ловаца, док теме круже унутар противречности које се зову смрт/живот. Сем тога, мислим да је лов лек против отуђења. Ловац одлази на место где животиња живи, упознаје је, прати је, вреба је, убија је и потом је поједе. Не као домаћица која купује месо крава које никада у свом животу није видела.

Много пута сам чула приговор да мексичкој књижевности, и хиспаноамеричкој уопште, недостају строгост, прецизност, чврста конструкција... Какво је Ваше мишљење о односу између строгости, или дисциплине, и писања?

Мислим да мексичкој књижевности превасходно недостаје одређивање сопственог идентитета. Она је то раније успела да постигне, али је потом, услед огромне жеље да постане светска, изгубила сопствену оригиналност и снагу. Верујем у строгост као једини начин рада. Први пасус романа „Буфало ноћи” написао сам осам стотина пута. Чак и сценарија пишем са строгошћу и у много верзија.

Шта треба да ради писац како би остао у форми?

Да буде присутан у животу. Да воли, жели, да се туче, суочава, да прашта, да се троши емотивно, да живи, експериментише, да прихвата.

Ваше омиљене теме су: љубав, оданост, лаж, издаја, немогућност комуникације, и све то у окриљу сталног присуства смрти. Шта је у позадини сваког поступка Ваших јунака?

У позадини сваког поступка мојих јунака је осећање љубави и живота. То су јунаци који живе у противречности и на ивици. Отуда смрт, јер без осећања смрти лишени смо целовитог осећања живота.

Кажете да се у уметности треба коцкати, коцкати на све или ништа. Зашто?

Уметност је по дефиницији коцкање. И што је улог већи, дело је занимљивије. Уметност није у стању да понуди одговоре, али она подстиче запитаност. И што више питања подстиче, снажнија је и моћнија.

А Мексико, да ли је он неисцрпна тема са својим неизмерно богатим културним и традиционалним колоритом?

Поједини мексички ствараоци кажу да је Мексико, као књижевна супстанца, пресушио. За мене је Мексико неисцрпна књижевна тема. Штавише, свака људска заједница, ма како била малена, неисцрпна је тема. То је једна од Фокнерових лекција да се чак и ако говоримо само о свом народу, може остварити универзалност и велико приближавање понорима човекове природе. Мексико је веома снажна држава, са огромним противречностима које дају сирово, нефилтрирано искуство. У Мексику се, као у експлозији, стапају друштвене класе, расе, културе, традиције. И с поносом могу да кажем да је Мексико једна од најмање конзервативних земаља у свету. Што једном уметнику допушта слободу и дијалог.

Већ више од двадесет пет година имате искуство универзитетског професора. То је задивљујућа чињеница, будући да сте педесетогодишњак. Какво надахнуће налазите у раду са студентима?

Прецизније, тридесет година предајем. Први пут сам то престао да радим због посвећености филму „Долина у пламену”, мада већ настојим да се вратим катедри. Бити учитељ човека испуњава дубинским поносом. Додирнути нечији живот и променити га једно је од највећих задовољстава које можемо имати у професионалном погледу. Ученици увек значе изазов, потрагу, дијалог са генерацијске дистанце. Значе свежину, наду, бол, сукоб. А то је оно најбоље што чини живот.

А сада, да додирнемо филм. Ваши романи и приче су филмови заточени између корица јер обилују свим филмским елементима: добром причом, динамиком, кретањем, светлом, кадром... Какав је однос између књижевности и филма?

Ја бих рекао обрнуто: моји филмови су књижевност. Видео сам филмске адаптације својих романа и схватио да су они апсолутно књижевни и готово немогући за адаптацију. Насупрот томе, филмови за које сам писао сценарија поседују књижевне структуре које сам извлачио из романа и живота. Једном сам пожелео да на филму остварим структуру сличну структури Фокнеровог романа „Бука и бес”... и, резултат је био: „Псећа љубав”. Филм „21 грам” полази од структуре приче„У миру”; написао сам је када сам имао 25 година и она је објављена у збирци „Повратак 201”.

Мислим да моја литература припада једној веома јасној традицији: традицији причања повести о људској природи. Корени те древне традиције су у античкој Грчкој и Библији. Има ли филмскије приче од „Илијаде”? Њу настављају Стендал, Достојевски, Толстој, Мартин Луис Гусман, Рулфо. А осећам да њој и ја припадам.

Биљана Исаиловић