Ni mira nema bez kafane

Kada imaš kuću na granici, onda je teško, dolazi sve i svašta, nikad ne znaš kakav ti čovek dolazi i šta mu je u glavi. Moraš da izdržiš i dobro i loše – kaže Ramadan Sadiku, vlasnik restorana „Evropa 93”, u mestu Blace u Makedoniji, gde je dogovaran i potpisan sporazum o obustavi rata između NATO i SR Jugoslavije.

U junu 1999. NATO oficir je zatražio od Ramadana da na dvadesetak dana otpusti radnike i da, za to vreme, samo on, gazda, može da bude u objektu. Malo kasnije, kada generali i novinari počinju da se okupljaju, Ramadan shvata da slika njegove kafane obilazi svet i postaje, kako kaže, istorijsko mesto.

– Bila je u jednom momentu podignuta tenzija između srpskih i NATO oficira, čini mi se da je sekunda falila da se desi nešto strašno. Srpska vojska je bila spremna na ovim brdima, a NATO s druge strane. Sve je moglo otići u vazduh. Kad se smirilo, stekao sam takvu moć među tim generalima da sam mislio kako sam najbezbedniji čovek na svetu – priča ovaj bivši prosvetni radnik.

Nedugo posle ulaska Kfora na Kosovo i Metohiju počinje rat u Makedoniji a vlasnik „Evrope”, najopremljenije kafane na putu Skoplje–Priština, mora da beži. Sve je ostalo u kafani, a kada se vratio zatekao je samo zidove i do danas se nije oporavio.

Na mestu gde su Majk Džekson i Svetozar Marjanović pregovarali o ratu i miru, sada prokišnjava, drvene stolice podsećaju na stare restorane iz zajedničkih socijalističkih vremena, nema gostiju. Zahvaljujući tome što je „znao da balansira”, sačuvao je živu glavu i porodicu, dok su vojske i uniforme prolazile: makedonska, srpska, Kfor, UN, OVK…

– Pozdravi Rama i kaži da mu dugujem dvadeset piva! To mi je nedavno, po jednom prijatelju, poručio neki srpski vojnik iz Jagodine, koji je voleo da dolazi u moj restoran.

Iako je ekonomski potpuno propao, Ramadanu je vrlo stalo do nekih ličnih principa. Tablu s ćiriličnim natpisom „Evropa 93” neće da promeni jer je na njoj ispisano ime njegovog pokojnog brata Izaira. „Patriote” mu zameraju zbog ćirilice, ali on ostaje dosledan. Ispod ove njegove, Mesna zajednica Blace je na tri jezika, engleskom, makedonskom i albanskom, postavila svoju tablu na kojoj piše da su tu odlučivao o ,,vleguvanjeto na NATO silite vo Kosovo”.

U kafani nekoliko uokvirenih strana makedonskih novina na albanskom „Fakti”, s velikim naslovima o navodnoj kapitulaciji srpske i jugoslovenske vojske. To je sve što podseća da se 1999. godine tu nešto važno dogodilo, a proteklo vreme Ramo bi najradije zaboravio.

– Ovih deset godina vidim sve crno, svi ti ratovi su prošli, a ja ne vidim da je bolje. Još narod ne oseća da je slobodan, još nije došlo vreme da se slobodno priča i radi.

Na opasku da je njemu lako jer „svaki dan ulazi u Evropu” ovaj smireni čovek prvi put podiže ton i emocije:

– Da se dođe do Evrope treba mnogo vremena. Ponašamo se na jedan grozan način i za sada nećemo ovakvi ući u Evropu. Postoje granice, policije, vojske, diktature. Mi nismo spremni da prihvatimo demokratiju, a ovo što imamo je salamadija, bezvlašće.

Ramadan Sadiku i pored „sve sile i velikih ljudi” koje je video i ugostio nema dilemu oko vremena u kome je dobro živeo:

– Najslobodniji sam bio u Jugoslaviji, kada je bila jednaka sloboda za sve i svi smo mogli da normalno živimo.

Živojin Rakočević