Turska: turistička velesila uprkos predrasudama

Kada je pre skoro dvesta godina knjaz Miloš išao sa svojom  svitom u  otomanski vilajet i bivao priman na saraje sultana velikodostojnika i paša u Carigradu - ne bi li nekim fermanom ojačao svoju vlast u Srbiji – putovanje je trajalo nekoliko meseci. Išlo se kočijama, na konjima, sa brodićima na vesla, pa i saonicama – da bi se posle mnogih muka i peripetija stiglo do Bosfora i Istanbula, kako se danas Carigrad zove.

Vremena su se promenila i sada se putuje avionom samo oko sat i po. Iako je put iz Beograda kratko trajao, bili smo usluženi solidnim menijem u turskom avionu.

Onome ko dugo nije bio u Turskoj, ili nikada, nestaju predrasude o zemlji javašluka i nereda, gužvi i džeparoša na pijacama i ulicama,  otpacima i hartijama koje lete na sve strane. Turska, u svojoj velikoj želji da postane punopravan član Evropske Unije – a to traje bezmalo pedeset i više godina – želi da se prikaže u modernom svetlu i prilagodi zahtevima i standardima Evrope. Turizam i putovanja u tim nastojanjima imaju jedno od vodećih mesta.

Kelneri u belim rukavicama

Turci ne žale truda da ugode i običnom turisti, a da ne govorimo kada su u pitanju gosti koji im poslovno i na drugi način znače nešto posebno. A ovde je bila u pitanju poseta čelnika Asocijacije Evropskih Novinara, čiji je član i Turska, i za koje nisu žalili da ih smeste u najluksuznije hotele. U Istanbulu je to bio hotel Četiri sezone na Bosforu, u kome je prenoćište i do pet stotina evra, a u Ankari tek otvoreni hotel Riksos. Na ulazu, i da nismo bili mi, čeka čitava četa uslužnih mladića i devojaka u službenim uniformama da Vam pomogne da se snađete, a u svakoj sobi dva kupatila: jedno sa kadom, a drugo sa tušem i kabinom. Naš domaćin Dogan Tilić (koji me diskretno pita da li njegovo prezime nešto znači na srpskom i koji je više puta bio u Beogradu, sa kojim je oduševljen) kaže nam da je u Turskoj polovina od sedamdeset i nešto miliona stanovnika  mlađe od četrdeset godina, i da se vodi nacionalna politika njihovog zapošljavanja kada završe škole i fakultete. Hoteli, izgrađeni najvećim delom sa stranim ulaganjima, imaju  dosta velikih sala i prostora – namenjenih kongresnom turizmu. Osoblje lepo obučeno, a svi kelneri obavezno nose bele ili neke druge rukavice.

Uredni i gostoljubivi hoteli i kelneri ne bi, razume se, bili dovoljni da se Turska uzdigne u red turističkih velesila, da ni ostale oblasti života nisu prilagođene tim standardima. Ulice su čiste, ljudi i žene evropski i pristojno obučeni , a nismo videli ni grafite na mnogobrojnim bilbordima koji se ne kače, kao kod nas, na visinu. Čak ni mnogobrojne slike osnivača moderne Turske Kemala Ataturka, okačene o zidove i na ulicama, nisu nigde oštećene, iako ima onih koji i danas zagovaraju osmanlijsku Tursku, čiji je dugi vakat taj turski velikan okončao pre skoro sto godina i zemlju  usmerio prema modernom svetu.

Iako se efekti svetske krize osećaju i u Turskoj, turizam ne posustaje, pa je u prošloj godini bilo oko 22 miliona turista, a ove godine ih očekuju za četiri miliona više. Najradije turisti borave u prestonici turskog turizma – u Antaliji, ali ni Istanbul ne zaostaje. Najviše je Nemaca – oko četiri i po miliona, a onda dolaze Rusi, Britanci i Bugari. Ima mnogo i Španaca, a iz Srbije dođe oko sto osamdeset hiljada gostiju. Iako brojčano skromni u poređenju sa drugima, turisti iz Srbije su rado viđeni kao dobre trošadžije , a naš jezik se može čuti u Istanbulu na mnogo mesta.                        

Trideset pet tona zlata za  Dolmabače

Iako i istanbulski kvart Istiklal ( veća i živopisnija varijanta beogradske Skadarlije ), sa mnogobrojnim radnjicama, kafanicama sa  nacionalnim specijalitetima i orijentalnom muzikom, pompezno i bučno dočekuje strane goste, najveći doživljaj je svakako plovidba Bosforom.  Ovaj moreuz deli azijski deo ovog grada od preko dvanaest miliona žitelja  od evropskog dela Turske. Dugačak preko 30 kilometara, a širok između tri i po kilometra i sedamsto metara u najužem delu, sa dva velika mosta i jednim u pripremi, pruža mogućnost da se vide najlepše džamije i palate grada, čija istorija vuče korene još iz Rimskog perioda. Domaćini su nam pokazali i Dolmabače palatu, koja je sa svojih sto i dvadeset hiljada kvadratnih metara velelepnih sala, hodnika i prostora, bila mesto odakle se upravljalo Otomanskom imperijom u drugoj polovini devetnaestog i u prvoj polovini dvadesetog veka. Njene velelepne odaje i sale, sultanove sobe i kancelarije, koštale su u vreme gradnje, sredinom devetnaestog veka, novca u vrednosti od 35 tona zlata. Ni Otomanska inperija, kao i današnja Turska, očigledno nije žalila sredstava da se pretstavi i zaseni posetioce i svet.

Ono na šta se Turci posebno pozivaju i na šta su oičigledno ponosni, jeste što je Istanbul dobio poverenje da bude Prestonica kulture Evrope za 2010. godinu. Napravljeni su veliki programi obnove muzeja, palat, pripremaju se velike izložbe umetničkog stvaralaštva i koncerti muzike, pa na svakom koraku dobijate prospekte i programe ovog  budućeg turskog performansa. Koji im, uz sve drugo, otvara nadu za Evropu, koja priznaje Turskoj napredak na svim poljima, ali se ne žuri da ih  primi i u svoje najuže telo i da im dodeli legitimaciju punopravnog člana.