Rebalans pameti

Pre nekoliko dana je jedan ugledni beogradski izdavač preko fejsbuka pozvao svojih petstotinak prijatelja – da kradu po knjižarama! Ovog, inače miroljubivog i pitomog čoveka, na stranputice ekstremizma poterala je činjenica da beogradski knjižari, sa posebnim naglaskom na knjižarske lance i lančiće, već mesecima ne isplaćuju dugove izdavačima, zbog čega će i on i mnogi drugi koji izdavaštvo doživljavaju kao pošten posao a sebe kao kulturne delatnike, propasti. I kao firme i kao ljudi. Njegovo objašnjenje etičkog aspekta ovog čina bilo je ubitačno jasno i ispravno: „Sve to što iznesete je i tako moje, a ja sam vas pustio...”

Odziv je bio veličanstven! Bilo je tu i zaposlenih po predmetnim knjižarama koji su obećali saučesništvo, budući da ni oni mesecima ne dobijaju i tako mizerne plate. Majki s malom decom koje su tvrdile da u kolica, pod bebu, mogu da spakuju čitava sabrana dela živih srpskih klasika. Jedan je hteo da se naoruža pištoljem na vodu, zgodno za ovu vrućinu. Ali je u svemu nedostajalo malo reda. Šta, do đavola, krasti? Knjige izdavača koji je akciju i pokrenuo i vraćati mu ih? „Ama ne, ljudi, kradite šta god hoćete, plišane mečke, toga su knjižare pune, mada je bolje nešto skuplje, kofere na primer! Svaka ozbiljna knjižara u gradu koja drži do sebe drži i kofere.“

Konceptualna FB bratija se primila na kofere, razvila se plodna diskusija oko toga gde posle parkirati groblje kofera i proglasiti ga za spomenik pokojnom srpskom izdavaštvu, kada se umešao još jedan kolega izdavač. On je celo društvo pozvao na žurke, kod sebe `u prostor`, to je ono što se nekad zvalo `imam praznu gajbu`. Piće i muzika, doduše, moraju da se ponesu... Naime, on uporno od svog najvećeg dužnika sluša isti izgovor: „Upravo smo kupili novi poslovni prostor, otvaramo još jednu knjižaru, nemamo, strpite se!“ Do sada mu duguju već toliko para da te `prostore` smatra svojim, pa što onda da ne pravi žurke u njima?

(/slika2)Pošto sam ja, kao i naše premudro rukovodstvo, pobornica pravne države, malo je falilo da potegnem komentar toj dvojici izdavača, uključujući i ostale koji nisu na fejsbuku – Pa tužite ih, pobogu! Naplatite se sudskim putem, naučite ih pameti. Možda bih to i uradila da istoga dana nisam na stranicama Politike pročitala tekst u kome država Srbija preti (preko novina!?) trgovinskim lancima kako će početi da ih kažnjava ukoliko ne izmire svoje obaveze prema dobavljačima. Ponavljam: preti da će početi! Ukoliko uzmemo u obzir koliki je obrt u samoposlugama, naspram onoga u knjižarama, jasno je da naša prestroga vlada od silnih pretnji tajkunima neće naći vremena ni za mrki pogled siromašnim vlasnicima knjižarskih lanaca. Depresivno! Mrzim kad ne vidim rešenje.

Iz ovog bedaka upadoh u još gori nakon rebalansa budžeta i najnovijeg saopštenja Ministarstva kulture o načinu isplate duga izdavačima za knjige namenjene bibliotekama. Da prepričam i ja celu storiju oko otkupa, al' svojim rečima. I da pređem u primereniji žanr, pošto je jako dramatično:

MK: (velikodušno) Kupujem ove knjige za biblioteke.

I: (stidljivo) To vam košta 135... (miliona dinara, ali nije bitno)

MK: (bahato) Dam ti 100, dosta ti je. (i pripišem sam sebi 35 rabata, kao da sam knjižara iz gornjeg teksta, a ne Ministarstvo kulture)

I: (skrušeno, nema mu druge) Pa dobro...

MK: (burazerski) Evo ruke! I ugovora. A sad lepo u to ime uplati na državni račun 8.

I: (stidljivo, dok pakuje knjige i plaća iz malog džepa golube knjigonoše) Ali zar ne treba prvo vi meni da platite 100, pa od toga ja vama 8?!

MK: (nervira se) Prvo PDV na sunce, sunce li ti žarko izdavačko!

I: (preplašeno, trči u banku) Dobro, dobro, a kad ćete vi meni...

MK: (iz OFF-a se čuje kako prolazi vreme, oko dva meseca) Hrk, hrk!

I: (vrpolji se) A kad ćete vi meni...

MK: (budi se, umivanje, začešljavanje, slikanje, fotošop) O-ruk! Konferencija za štampu!

I: Ali moje pare...

MK: (iz hare) Narode moj! Na osnovu rebalansa budžeta, do koga je došlo iz svima (sem pameti) poznatih razloga, novac izdavačima isplatićemo u dve rate od po 50. Prva će biti isplaćena za dva meseca, a druga kad na vrbi rodi Karađorđe, u Orašcu, mada nam je to iz programa zaštite kulturne baštine i dvorskih mobilijara.

I: (zblanuto, misli upao je u scensko stvaralaštvo, negde u Kanjiži, recimo) Šta pričate vi? Od čega ja da pravim nove knjige? Tih 50 mi je brat-bratu još 500 novih naslova.

MK: (glasom koji stimuliše realizaciju) Pis, maco! I odmah počni da trpaš u kasicu-prasicu mojih 10, koje ćeš na kraju godine da mi uplatiš na ime poreza na dobit!

I: (van sebe, prelazi na ti) Koju dobit kad ti meni duguješ?

MK: (master klas u Kustendorfu) Dobio si da ti dugujem, kako ne razumeš!

I: (vadi abakus i računa) Ispada da sam ti robu vrednu 135 prodao za 32?! Hiljadu naslova si pojeo!

MK: (pogledom od PR-a zatraži nešto za varenje tvrdih korica i klapni)

I: (đipa ko loptica-skočica) Dođe mi, dođe mi... da ti dođem i iznesem iz Ministarstva i kofere i mečke i sve... Al' nema šta da se iznese, sve ste već razneli!

MK: (baš ga briga) Hrk! Hrk! (do sledeće konferencije za štampu)

Da skratim, država se ponaša jednako kao i knjižari od kojih bi trebalo da zaštiti izdavače.

I, dobro, zašto se ja oko svega toga uzbuđujem kad nisam izdavač? Oni, poznato je, baš i ne ljube domaće pisce. Upravo zbog toga. I tih hiljadu knjiga, trećina ukupne godišnje srpske produkcije, koje neće biti objavljene zbog nenamirenih dugovanja države. Pošto će, bojim se, to mahom biti knjige domaćih autora. Toga se izdavači najlakše odreknu, budući da je za njih domaća književnost neprofitna delatnost. Kao i za autore, među nama rečeno, koji svoje izdavače, pod gornjim stresom, za honorare ni da pitaju ne smeju. Uzgred, uvidom u famozni rebalans budžeta saznajemo da neće sav novac namenjen knjizi otići na izmirenje dela duga. Lepa suma od 20 (miliona dinara, ili 200 ne preterano luksuznih i debelih knjiga, taman profil proizvoda domaćeg pisca) odvojena je za promociju naše književnosti u svetu. Koje književnosti? One koju o istom trošku ubijamo na domaćem terenu?

Ima li u našoj kulturi snage za rebalans pameti? O rebalansu sopstvenog morala neka svako porazmisli sam.

Autorka je univerzitetski profesor, pisac i prevodilac, dobitnica nagrade „Zlatno pero” „Politike Bazar”