Razočaranje bez osporavanja

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 15. juna – U iranskom „meču” na biralištima i ulicama, zvanična Amerika se pokazuje uzdržanijom nego u ranijim spoljnim situacijama u kojima „vidi” i sopstveni „vitalni interes”. Iako su razočarani ishodom tamošnjeg izjašnjavanja, njeni predstavnici se, zasad, postavljaju kao „pažljivi posmatrači” a ne kao „arbitri” za ocenjivanje regularnosti tuđe utakmice.

Takav pristup iskazan je u nastupima portparola Bele kuće Roberta Gibsa, šefa diplomatije Hilari Klinton (kao i neimenovanih funkcionera u medijskim izveštajima), a relativni izuzetak juče je napravio potpredsednik Džozef Bajden. U intervjuu televiziji Em-Es-En-Bi-Si on je rekao da postoje razlozi za sumnju u iranski izborni ishod, ali da je prerano za konačno zaključivanje, a da će pristup Vašingtona ostati istrajan u osnovnom – da Iran „odustane od težnje za nuklearnim naoružavanjem i da prestane da podržava terorizam”.

Ti i drugi akcenti, sugerišu da će Amerika, ako ne bude vanrednih povoda za preispitivanje, nastaviti kurs „za dijalog s Teheranom”, ko god da mu je na vlasti, a s ciljem da on odustane od navedenih „zastranjivanja”. Administracija Baraka Obame će se „postavljati prema situaciji takva kakva je, a ne kao da je onakva kakva bismo želeli da jeste”, preneo je „Njujork tajms” izjavu ovdašnjeg „visokog zvaničnika”.

Izbori u Libanu, gde je pobedila „proamerička koalicija”, podstakli su ovde nadu da će, povodom nedavne Obamine poruke za usklađivanje odnosa sa islamskim svetom, u Iranu doći do zaokreta ka umerenijem i kooperativnijem rukovodstvu, ali se to nije dogodilo, što Beloj kući „komplikuje projektovani kurs”, kako konstatuje „Vašington post”. Komplikacije mu uvećavaju „glasovi jastrebova”, koje list nazire u vođstvima ovdašnjih republikanaca i Izraela, da Iran treba izolovati jer „poriče holokaust (nacistički nad Jevrejima) i preti uništenjem Izraela”. Pa je od Obame, tako, jedan od opozicionih lidera Mit Romni zatražio da iranske izbore javno okarakteriše kao „nameštene” i da je „očigledno da predsednikova politika izvinjavanja po svetu (za pogrešne poteze SAD u prošlosti) ne donosi poželjne rezultate”.

Činjenica je, međutim, da su se američki odnosi s muslimanskim svetom osetno pogoršali pod predsednikovanjem republikanca Džordža Buša, naročito posle invazije na Irak u martu 2003. godine, pa da vlast demokrata sada nastoji da ih popravi „koliko god je to mogućno”. Situacija na „proširenom Bliskom istoku” u tom međuvremenu se pogoršala, uz proširenje uticaja Irana kao „glavnog regionalnog protivnika SAD”, a Obama bi da taj proces zaustavi i eventualno ubedi Teheran da se „uklopi u pravila međunarodne zajednice”…

Povodom iranskih zbivanja, ovde prevladavaju izveštaji o nasilnom gušenju protesta „zbog pokradenih izbora”. Oglasili su se, međutim, i predstavnici dve američke organizacije čije je istraživanje među Irancima, pre izbora, pokazalo da je većina naklonjena Mahmudu Ahmadinežadu, koji je sada proglasio svoju pobedu.

Traži se, naknadno, i odgovor na pitanje da li bi trijumf njegovog rivala Mir Huseina Musavija „išta bitno promenio”. Podseća se, pri tom, da je on bio jedan od lidera „šiitske revolucije” 1979. godine i da je takođe izjavljivao da se Iran neće odreći nuklearnih ambicija. Ali jeste nagoveštavao „umereniji” pristup u odnosima sa Amerikom.

Ukazuje se, ujedno, da pobeda na izborima ne odlučuje o tome ko će imati odlučujuću reč u Iranu. Glavni, u svakom slučaju, ostaje vrhovni vođa, ajatolah Ali Hamnei…

Stoga se u Vašingtonu pažnja, utisak je, usmerava na dve stvari: da opstaje spremnost za dijalog s Teheranom i da se ukaže na značaj tekućih demonstracija protiv proglašenog izbornog ishoda. Nije izvesno, pak, kojim bi se načinom i tempom, i u kakvim sve okolnostima, takve težnje međusobno usklađivale.