PRAVO NA TIŠINU

Zvuči kao izmišljotina ili u najmanju ruku kao preterivanje ona fama o Švajcarskoj kao zemlji u kojoj je tuširanje zabranjeno posle 22 časa. Kao, da se posle tog doba, u zgradi u kojoj žive pored vas i neki drugi, ne bi remetio mir ukućana? Ako tome dodamo i razne priče o tome kojim se danima, od koliko do koliko, kako razvrstano, u kakvim sve bojama kesa iznosi smeće, onda Švajcarska stvarno može izgledati kao raj za namćore i besposlene penzionere koji se, u nedostatku pravog sadržaja sopstvenih života, zabavljaju uhođenjem i maltretiranjem svojih suseda.

Nama je, znači, mnogo bolje. Nemamo to opterećenje. Možemo, na primer, do zore praviti buku u sopstvenom stanu i od sankcija očekivati jedino da nam neko pljune pod prozor. Dozvoljeno je, takođe, do besvesti trubiti taksiju koji je stao ispred nas da istovari neku staricu koja jedva hoda. Normalno je da svi kafići rade do god im je volja, puštajući muziku preko uređaja kojim se ozvučuju stadioni. Prirodno je vikati iako je sagovornik udaljen samo metar od nas. Nije potrebno popravljati automobile koji zvuče kao traktori. Potrebno je da svi zavole muziku koju mi preferiramo; ukoliko se neko opire trebalo bi mu je usaditi u glavu. Neophodno je podeliti sa okolinom svaki razgovor preko mobilnog telefona. Isto važi i za komunikaciju sa životinjama u parkovima i ostalim javnim prostorima: neka svi znaju kako smo mi dobri u tome. Slično je i sa decom: naši pedagoški metodi moraju postati dostupni svakome, zanimalo to nekog ili ne. I tako dalje.

Nekada je u ulazima zgrada stajalo odštampano uputstvo o kućnom redu. Njegova najsmešnija odrednica predstavljala je vreme predviđeno za popodnevni odmor. Koliko se sećam, bilo je to od 14 do 17 časova. Radno vreme je počinjalo od šest, najkasnije od sedam, pa se pretpostavljalo da svi spavaju posle ručka, šta li. Sada su druga vremena, oni koji rade ne ustaju više u cik zore, ali se zato vraćaju kući kasno popodne, u stvari predveče.

Ali, u međuvremenu se dogodilo nešto interesantno. Oni koji ne rade, a to je, nažalost, većina stanovništva, pomerili su vreme za odmor na novu satnicu – od zore do popodneva. Oni spavaju tačno u doba koje je nekada (u vreme kućnog reda) bilo predviđeno za radne aktivnosti, od šest do 14 časova. Finansirani iz stvarno nepoznatih izvora, oni kreću u noćni život oko 23 i šenluče do četiri ili pet. Tako jedan veliki broj naših sugrađana, u svakom slučaju najkvalitetnijih mladih ljudi, spremnih za puni život i za sve ono što podrazumeva početak radnog veka, danju spavaju, a noću ubijaju vreme. Ali, šta ćete, takve su okolnosti, niko im ne daje šansu za rad, pa su oni dali šansu zabavi i razbibrigi.

Ostavimo po strani ekonomski i socijalni aspekt te pojave. Vratimo se akustičkim fenomenima. Sada imamo dve ritmički sasvim različito organizovane grupacije stanovništva: one koji rade i koji bi da se posle rada odmaraju i one koji nemaju šta da rade i koji bi da se nekako „smore”. Te dve grupe skoro da žive paralelne živote: dok jedni rade, oni drugi spavaju i – obratno. Jedino što u ovom drugom slučaju oni koji rade ne mogu da spavaju. Jer „rad” onih koji nemaju posla podrazumeva buku. Inače bi njihov život bio isuviše monoton, bez ikakvog „sadržaja”. Buka je ta koja ih čini živima, daje im osećaj da njihove aktivnosti nisu apsurdne.

Mislim da najinteresantnije pitanje koje iz svega proizlazi jeste: zašto ovi prvi trpe ove druge? Zašto im dopuštaju da ih zlostavljaju? Pogotovu što su ti prvi, po svoj prilici, finansijeri bezbrižnih, lagodnih života onih drugih. Da li se tu radi o osećanju krivice? Bolećivosti? Slabosti?... Ako zanemarimo očiglednu prevaru koja stoji iza tvrdnje da je „Beograd poznat po svome noćnom životu i tako postao meta mnogih turista” (sic!) ipak ostaje sasvim nejasno zašto ljudi u tom gradu trpe zvučni teror koji im uskraćuje neka od osnovnih ljudskih prava: da spavaju noću, na primer.

Izgleda da nam je to ostalo iz Titove epohe. Još tada je nerad postao svetinja, krajnji cilj svake profesionalne delatnosti. Ne raditi mnogo, po mogućstvu ništa, bio je prvi uslov srećnog života. Sećam se da sam 1979, kada sam prvi put posetio Ameriku, bio zapanjen nesrazmerom između krvavog rada i prilično jadnog života kojim su živeli obični ljudi tamo. Mi ovde, podmićeni od velikog mahera koji je vibrirajući između istoka i zapada namačinjao prilične sume i sam živeo u stilu Nerona, ćutali smo i „uživali” u mitu koji smo od njega dobijali u vidu solidnog života koji većina ničim nije zasluživala.

Sada su, kažem, druga vremena. Izgleda da je došlo doba da se rmba. I da se posle napornog rada malo odmori. Zbog toga će oni koji spavaju danju morati da noću budu malo tiši. Ili će se, kada ponestane para, i sami latiti nekog posla i početi da ležu kao ostali svet. Dobićemo tada svi priliku da oslušnemo tišinu noći.

Reditelj