Kućni zatvor – nova krivična sankcija

Pokušavajući da kaznu zatvora, kao najstrožu i najskuplju krivičnu sankciju, zameni lakšom, jeftinijom, humanijom i, verovatno, efikasnijom, barem za određena krivična dela, radna grupa koja je radila na pripremi izmena Krivičnog zakonika, predložila je – „kućni zatvor”. Reč je o novom i potpuno drugačijem pristupu izvršenja zatvorske kazne s obzirom na to da nema ćelija, čuvara, zidova, rešetaka.

Pred radnom grupom našlo se pitanje da li su postojeće krivične sankcije dovoljne, odnosno da li je potrebno uvesti još neke koje će rešiti pitanje prenatrpanih krivično-popravnih zavoda, ali i pomoći sudijama da prilikom izbora vrste i visine krivične sankcije izaberu i „dizajniraju” kaznu koja će najbolje odgovarati svojoj svrsi.

– Kućni zatvor jeste zatvor i tako se tretira. Prema predlogu radne grupe, kazna kućnog zatvora može da se izrekne onima koji su osuđeni na kaznu zatvora do šest meseci. U tom periodu osuđeni ne sme da napušta prostorije u kojima stanuje, osim u slučajevima u kojima to zakon propisuje. U suprotnom, sud će mu ostatak kazne zameniti zatvorskom. Da bi se izbegla mogućnost zloupotrebe, višekratnog i uzastopnog osuđivanja opasnijih izvršilaca, predloženo je da se kućni zatvor ne može izreći licu ako nije proteklo više od pet godina od pravosnažnosti osude kojom mu je izrečena kazna zatvora za krivično delo koje je počinio sa umišljajem – kaže Siniša Važić, predsednik Okružnog suda u Beogradu i predsednik radne grupe koja je radila na pripremanju izmena Krivičnog zakonika.

Iako je kazna kućnog zatvora na neki način „lakša” od „klasične” kazne zatvora, ona ima i svojih težih i za osuđenog, nepovoljnijih strana. Naime, osuđeni na „klasičan” zatvor zakonom imaju pravo na dopuste i vikende na kojima su, praktično, bez nadzora, što za posledicu često ima njihov povrat u kriminal. Boravak u kućnom zatvoru, međutim, isključuje takvu mogućnost, a istovremeno osuđenicima omogućava da budu u kućnom okruženju, da žive s porodicom, da se druže sa prijateljima…

– Jedno od važnijih pitanja prilikom izricanja ove kazne biće i sprovođenje elektronskog nadzora nad osuđenim, odnosno tehničkim mogućnostima za izvršenje ove kazne. Iskustva zemalja u kojima se izriče ova kazna, po pravilu su pozitivna. Kontrola se obavlja pomoću elektronskog uređaja koji se, po pravilu, stavlja osuđeniku na zglob ruke. Uređaj se sastoji od dva dela: prijemnika i odašiljača koji montiraju stručna lica. Pitanje načina nadzora trebalo bi da bude rešeno podzakonskim aktom koji tek treba da bude donet. Nadzor može da vrši policija ili, pak, neka nova ustanova – navodi Važić.

Prema njegovim rečima, upravo iz ovog razloga, makar u prvom periodu, neće biti moguće izricanje ove kazne u sredinama u kojima ne postoje tehničke mere za njeno izvršenje. Zato bi, napominje naš sagovornik, ukoliko se ova kazna uvrsti u „katalog” sankcija, država morala da učini i dodatni napor kako bi ona mogla da se sprovodi na teritoriji cele države.

– Nacrtom zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika predloženo je uvođenje još jedne mere bezbednosti, a to je zabrana približavanja i komunikacije sa oštećenim. Ova mera bi mogla da se izrekne ako je učiniocu izrečena uslovna osuda i to tako što bi sud učiniocu krivičnog dela mogao da zabrani približavanje oštećenom na određenoj udaljenosti, zabraniti pristup oko mesta stanovanja ili rada oštećenog, pa čak i komunikaciju sa oštećenim ako se opravdano smatra da bi takvo ponašanje bilo opasno po oštećenog – kaže Važić.

– Prilikom odmeravanje kazne sudija najčešće mora da vodi računa o tome da li je optuženi osuđivan (koliko puta, kada i zbog kojih dela), životnom dobu optuženog, postojanju priznanja, porodičnim prilikama, zdravstvenom stanju, stepenu uračunljivosti… Sve su ovo razlozi da se optuženom odmeri stroža ili blaža kazna, a da se pri tom ostvari svrha kažnjavanja – završava Važić.