Srbija raj za dužnike

Srbija možda nije poreski, ali će, ako već nije, postati raj za dužnike. Po sistemu, firma mi je dužna do guše, ali ako poverioci pokušaju prinudnu naplatu i blokiraju je – formiraću novu i nastaviti biznis. A poverioci neka brinu kako će do doći do svojih para.

U Agenciji za privredne registre pri registraciji novih preduzeća ne proveravaju da li je neko već vlasnik druge firme i da li ona ili njen vlasnik nekome nešto i koliko duguju. Po zakonu nisu ni dužni.

Takva zakonska norma, po rečima zamenika registratora Ružice Mačukat, bila bi suprotna direktivama Evropske unije u oblasti kompanijskog prava sa kojima je naš zakon u potpunosti usklađen.

Tako, svako ko uz zahtev za recimo registraciju društva sa ograničenom odgovornošću podnese i urednu dokumentaciju (osnivački akt overen u sudu ili opštini, dokaz o uplati minimalnog osnivačkog kapitala – 250 evra, dokaz o identitetu osnivača i overeni potpis direktora) bude i registrovan.

Međutim, Mačukat podseća da Zakon o poreskoj upravi i poreskoj administraciji daje mogućnost Poreskoj upravi da nakon registracije i dodele poreskog identifikacionog broja naknadno privremeno oduzme PIB, ukoliko utvrdi da postoje samo poreska dugovanja osnivača nove iz neke druge firme.

Izmene propisa o osnivanju i registraciji firmi kojima bi se omogućila prethodna provera boniteta, poslovne prošlosti i sadašnjosti osnivača nove firme bile bi suprotne principu ograničene odgovornosti, potvrdio nam je i Luka Andrić, savetnik potpredsednika vlade Mlađana Dinkića. Jer, kaže, neko osniva firmu da bi ona, a ne pojedinac, odgovarala za obaveze, čime se otvara mogućnost onima čije firme propadnu da započnu novi biznis.

– Takva zabrana nigde ne postoji, neizvodljiva je u praksi, a bilo bi nemoguće proveriti svaki pojedinačni zahtev za registraciju. Postoje čitavi lanci firmi, fizička lica imaju po dve-tri, pa onda one svoje firme kćerke od kojih su neke, kao što je poznato, registrovane na destinacijama poput Kipra, Kajmanskih ostrva… objašnjava Andrić.

Naravno, dodaje, svuda u svetu ima zloupotreba, ali se oni koji manipulišu kažnjavaju na drugi način a ne generalnom zabranom nekome čija je firma u blokadi da osnuje drugu. Rešenje je, kaže, da sistem funkcioniše, da svi rade svoj posao: od toga da, kad postoji krivično delo, reaguju tužilaštvo i policija, a ako ne postoji, a reč je o zloupotrebi poverilaca, da oni tužbom sudom napadnu osnivača firme, naprave takozvani proboj kroz pravno lice…

– Ali taj institut se slabo koristi, bilo zato što malo ljudi za to zna ili zbog lošeg iskustva u sudskoj praksi, u kojoj, koliko znam, banke ponekad uspevaju – kaže Andrić.

Jedan od preduslova da počne razmotavanje dužničko-poverilačkog klupka, po mišljenju većine ekonomista, jeste da se konačno privredni teren očisti od nesolventnih i nelikvidnih, da se dosledno sprovodi zakon o stečaju i da stečajni postupak bude efikasniji. Jer, prema poslednjoj analizi Svetske banke za 2008. godinu, da bi se zaključio tipizirani stečajni postupak jednog preduzeća u Beogradu potrebno je 2,7 godina, pri čemu poverioci namire tek 25,4 odsto svojih potraživanja, a troškovi stečaja pojedu 23 procenta stečajne mase.

Stoga valjda, osim zbog nade da će dužnik preživeti i oporaviti se a oni doći do svog novca i zbog troškova, poverioci, iako im i sadašnji zakon daje mogućnost da, čim istekne trideseti dan blokade dužnika, pokrenu stečajni postupak, nisu za tim posezali. A zakonom nije predviđeno da to neko učini po službenoj dužnosti.

– Princip stečaja je da štiti poverioce a ne državu, a ako postoji javni interes koji država treba da zaštiti ona bi to trebalo da radi preko tužioca i policije – objašnjava Andrić.

Sutra: U stečaj sa tri meseca blokade